ANA MARKOV- Devojka koja obožava da priča priče

Pisac, bloger, master engleskog jezika, bavi se pisanjem o pisanju na njenom blogu i instagramu i neko je ko, kako ona kaže „divno piše“. Ja sam se sama u to uverila, nadam se da ćete i vi. Kao neko ko dugo prati njen rad, mogu slobodno da kažem da je ona moja velika inspiriacija i jedan od razloga zašto pišem.  Ana Markov je njeno umetničko ime, a kako je ona odlično predstavila sebe i sve što radi, najbolje bi bilo da nastavite da čitate intervju i da otkrijete ko se krije iza tog imena i kako teče proces pisanja njene prve knjige.

 

Pre nego što krenemo sa pitanjima, želim da Vas pitam iskreno, kako ste?

 

Odlično sam – delom jer je prvo pitanje ovako lako ☺, ali i inače. Verujem da će ovo biti dobra godina, pa sam odlučila da je tako i započnem.  Ima naravno malo umora, ali to samo znači da ima posla, što je opet dobro. A biće još bolje. 

 

 

Kao neko ko dugo prati Vaš rad i inspirisan je istim, osećam se kao Vas poznajem i razumem, a za one koji Vas ne poznaju ili prvi put čuju za Vas, kako bi se predstavili? Ko je Ana Markov?

 

Ana Markov je devojka koja obožava da priča priče, pa je oko toga stvorila sebi posao. Onda se naravno seti da uskoro puni 29 godina i da je udata, pa se zapita koliko još može sebe nazivati „devojkom“ ahah. Tako da je nekada mlada žena koja piše teške priče o detinjstvu zbog kojih i sama plače, a nekada je kao dete koje obožava svoju baku (koja je u stvari baba njenog muža) pa se razneži od pomisli na domaći džem i kompot. Ima naravno i dana kada se i sama oseća kao baka, jedna od onih što su nekada davno oko ognjišta deci prepričavale istine i legende. 

Zato pišem blog, radim za klijente, pomažem ljudima da poboljšaju svoje pisanje i igram se na Instagramu – odatle me ljudi najviše znaju. 

 

 

Ana Markov nije Vaše pravo ime, već pseudonim. Koji je razlog skrivanja iza tog imena? Da li je tako mnogo lakše pisati? Koje su prednosti toga, a koje mane?

 

 

Da, to je pseudonim. Ana je, moj lični superheroj ☺. Kada sam odlučila da svoje priče delim javno, nisam imala dovoljno hrabrosti da se na taj način ogolim pred ljudima. Kao što se može videti na blogu, većina tema su iz mog detinjstva, o porodici, prijateljima, intimnim razmišljanjima, i bila sam prestravljena pitanjem „šta će tetka/komšija/prijatelji da kažu“. Nisam pisala ništa loše, ali nije jednostavno pustiti ljude da te vide na taj način. Zato mi je Ana dobro došla – ona je neustrašiva! To ime mi je takođe olakšalo pisanje na engleskom jer mi se smučilo da stranci kasape moje pravo ime. 

 

Ja iskreno ne vidim manu pseudonimu – Ana je ja, i ja sam Ana – ona je samo tu da mi da dodatnu snagu i da bude poslednja odbrana pred negativnim iskustvima. Realnost je da „život onlajn“ podrazumeva i neke ne toliko lepe komentare i poruke, pa ih jednostavno prepustim Ani ☺. Rekla bih da je najveća mana u stvari što se moj muž silno zbuni kada me neko pred njim zove Ana, pa ne može da razume kome se obraćaju. 

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ana Markov (@ana_markov_)

 

 

 

U opisu Vašeg instagram profila piše „pričam priče i divno pišem“. Sviđa mi se Vaše samopouzdanje. Smatrate da je neophodno za pisanje na instagramu, blogu ili čak za pisanje knjige?

 

 

Mislim da je samopouzdanje neophodno, ali manje za pisanje, a više za deljenje svog pisanja. I ja sam rezultat samopouzdanja koje se razvijalo od malena jer sam imala nešto talenta u osnovnoj školi. Tako sam godinama slušala kako divno pišem, pa danas retko ko može da me poljulja u tom uverenju. 

 

Većina problema sa samopouzdanjem u pisanju, ili bilo kom drugom kreativnom izražavanju počela je u detinjstvu, često sa roditeljima ili nastavnicima u školi. Tada su oni odredili ko je talentovan a ko nije, pa se to ograničenje ponese u život i kasnije pravi ozbiljne probleme. Detetu bude teško da pročita domaći pred razredom, a kako je tek kada treba da podeli nešto pred par hiljada ljudi na internetu? 

 

To naravno ne znači da je za one bez samopouzdanja pisanje nedostižno. Samo znači da moraju više da rade na tome, dakle put je teži. Poenta i nije da li je tvoje pisanje dobro po tamo nečijim standardima, već da li ti misliš da je dobro po tvojim. 

 

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ana Markov (@ana_markov_)

 

 

 

Zbog čega volite pisanu reč? Da li pisanje ponekad koristite kao spas od stresnih perioda?

 

 

Pisanje sam zavolela u drugom razredu osnovne škole, kada sam pročitala knjigu „Bela Griva“ francuskog pisca Rene Gijoa. Sećam se i danas koliko sam živela sa tim likovima, disala svež vazduh Provanse, mazila divlje konje, i na kraju plakala. Pomislila sam kako je pisanje najneverovatnija stvar kojom je taj neki Rene uspeo iz mene da izvuče toliku emociju. Od tada mi je najveća želja da moje priče ljude ne ostave ravnodušnim.  

 

Što se tiče pisanja za sebe, onog što ne delim onlajn, to shvatam kao terapiju i vežbu razmišljanja. Pišem dnevnik i dosta mi znači kada se iznerviram, naljutim, razočaram, kada sam tužna ili srećna, da to stavim na papir jer on podnosi sve. Postoji velika moć u tome kada emocije koje su ti se motale po glavi odjednom poprime oblik na papiru pred tobom, kao da ih bukvalno, fizički izbacuješ iz sebe. Svakome preporučujem takvo pisanje. 

 

 

 

Da li smatrate da svako ume da piše, samo toga nisu svesni ili prosto nije za svakoga?

 

Mislim da svako može da nauči da piše dovoljno dobro za svoje potrebe. Ne verujem da je svako Dostojevski ili Andrić, ali sam sigurna da može da sastavi Instagram caption ili esej ili blog post. Svako ko je nekada drugarici uz kafu prepričao neku priču, događaj, problem sa dečkom, iskutsvo sa letovanja, ume da piše. Ja često kažem onima koji misle da “ne znaju da pišu”, da snime sebe kako pričaju priču, onda puste snimak i zapišu sve što su rekli i to tretiraju kao svoj prvi draft. Onda kreneš redom, izbaciš uzvike, rečce, zameniš po koji pridev da ne bude previše ponavljanja, dodaš dva tri zanimljiva i opisna glagola, ubaciš još koju informaciju i imaš sasvim solidno napisanu priču. 

 

Pravi problem je u stvari što ljudi pisanje vide kao nešto strašno i neverovatno ozbiljno, što se nalazi samo u knjigama i udžbenicima, i obično ti treba čitav čas da ukapiraš šta je pisac hteo da kaže. Upravo to “šta je pisac hteo da kaže” navelo ljude da misle kako nisu dorasli razumevanju pisanja, te je pisanje nešto previše teško i strano za njih. A pišu – svaki put kada pošalju razglednicu, kada otkucaju poruku, sastave mejl, cover letter za posao, stranicu jutarnjeg dnevnika… pišu gotovo svaki dan, samo prvo treba promeniti ideju toga šta je tačno pisanje, da bismo došli do toga da svako od nas može to da radi.

 

 

Kada ste shvatili da želite da se bavite pisanjem, započnete svoj instagram nalog i posvetite ga samo tome? Šta biste poručili ljudima koji žele da se bave pisanjem, da li se isplati to raditi kod nas?

 

 

Moja prvobitna tema bloga i Instagrama nije bilo pisanje. Kao mlada imala sam tu percepciju da zato što je pisanje meni lako, da je i drugima tako. Onda sam počela sa idejom za pisanje knjige, a drugarica mi je u šoku rekla – pa ti si pisac! Tada sam shvatila da moje iskustvo može da pomogne ljudima, i odatle Ana Markov.

 

A na pitanje da li se isplati, rekla bih da zavisi od toga šta ljudi žele od tog posla. Meni su fleksibilnost radnog vremena i sloboda biranja poslova bili i ostali najvažniji uslovi rada. Ljudima bih poručila da prvo tačno utvrde kakav život žele da žive, kako izgleda njihov radni dan, šta pišu, za kakve ljude, koliko, pa tek onda počnu da pisanjem. 

 

Za mene se ovaj posao isplati, ali važno je znati šta to podrazumeva. Ja ne zovem sebe piscem, svaki dan sednem par sati za laptop, nešto kucam i dobijem pare na račun. Najveći izazov je u stvari naći poslove, klijente, angažmane. Zato sam i pokrenula Instagram i blog, kako bi ljudi mogli da me pronađu.  Zato ne želim da neko dobije pogrešnu ideju, misleći da je najteži deo pisati dobro – to se postiže vežbom i samo vežbom – pravi izazovi počinju posle.

 

Ja pored godina rada prodajem digitalne proizvode, radim copywriting na srpskom i engleskom, pišem blog, sadržaj za društvene mreže i radim konsultacije sa ljudima. Prednost je što sam uspela da sve to bude deo moje želje za pričanjem priča, ali istina je kao i za svaki posao – nije to za svakoga. 

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ana Markov (@ana_markov_)


 

 

Najbolja knjiga koju ste do sada pročitali i koju bi uvek svima preporučili?

 

Knjiga koja je meni lično najviše značila (ne bih rekla da je najbolja jer imamo i Tolstoja i Tolkina), ali mislim da sam je najviše davala kao poklon jeste Magija Života, Dr Vejn Dajera. Sveukupno knjiga koja menja percepciju, inspiriše, donosi prekopotrebnu magiju, naročito za kreativan život poput mog, i knjiga koja nekim čudom uvek ima odgovor na problem koji me muči. 

 

 

Svi smo svesni da je instagram postao platforma koja pruža ogromne prilike onima koji ih znaju iskoristiti. Pa me zanima, da li biste se bavili pisanjem da instagram ne postoji, tj. da li biste pronašli neke druge puteve da Vaše priče dospeju do pravih čitatelja?

 

 

Ponekad pomislim da bih se mnogo više i kvalitetnije bavila pisanjem da Instagram ne postoji. Većina mog pisanja se i sada odvija van Instagrama. Problem ove platforme, koliko god prednosti imala, jeste što ne želi dubinu ni širinu (prosto nema gde) te zato imam i blog koji me ne ograničava. 

 

Da je vreme drugačije, sigurno ne bih na ovaj način dolazila do klijenata, niti imala toliko kontakta sa ljudima, ali bih možda sarađivala sa nekim magazinom, portalnom, pisala kolumne, tako da bih sigurna našla načina. Ili bih možda postala hroničar svog grada haha verujem da svakom gradu treba bar jedan.

 

Trenutno ste u procesu pisanja knjige. Da li bi nam otkrili o čemu se radi, koja je tematika? I da nam iskreno kažete, koliko je to zapravo teško i koliko truda i vremena je potrebno nekada za samo par stranica?

 

Pisanje te knjige je najteža i najužasnija stvar koju sam ikada radila. Da je u pitanju delo fikcije koje zavisi samo od sposobnosti i mašte pisca, bilo bi daleko lakše. Ali, ja pišem istinitu priču što sa sobom nosi more komplikacija. 

 

Priča je biografija bake (i deke) mog muža. To je presek jednog prosečnog, a posebnog ženskog života u proteklih 70 godina u našoj državi. Ta naša, baka Nada, je najneverovatnija osoba koju sam upoznala, i osetila sam obavezu da sačuvam njenu priču od zaborava. Izazov je počeo daleko pre pisanja jer sam morala da radim sate intervjua sa njom (20-30 sati), plus razgovore sa desetak članova porodice i prijatelja, i onda da sve te razgovore prekuca, presredim, iz njih izvučem informacije sa kojima radim. Samo taj posao trajao je godinu dana, a ni on nije gotov. 

 

Caka istinite priče jeste upravo taj deo o istini – pisac je u obavezi, koliko god je to moguće, da nađe tačne informacije, godine, imena, potvrdi anegdote, čuje više mišljenja, i onda sa celom slikom u glavi piše i predstavlja priču. Zato i govorim ljudima „ispričaj svoju priču“ jer pričanje tuđe je neverovatno težak i odgovoran posao. 

 

Samo sastavljanje rečenica mi ne predstavlja toliki problem – problem je kad onda te rečenice treba da ispravim u nešto valjano. Najveći problem pisanja meni je u stvari revidiranje, a izazov je i naravno kada se zaustaviti – kada prihvatiti da je nešto dovoljno dobro i nastaviti dalje. Rekla sam puno puta, a ponoviću i sada – pisanje knjige nije za svakoga – a uskoro ću saznati da li je za mene.

 

 

Opišite nam ukratko Vaš proces pisanja? Da li imate neke posebne rituale?

 

Moj proces je jednostavan, da ne kažem dosadan. Prvo i najvažnije je okruženje – volim da upalim sveću, slušam klasičnu muziku, pijem čaj i sedim za svojim stolom, uz prozor sa dosta prirodnog svetla. Svi ti detalji su moj podsetnik da je vreme za rad. U jednom danu volim da se fokusiram na jedan aspekat pisanja, na primer, danas pišem prvi draft što podrazumeva da izbacim na papir apsolutno sve što mi padne na pamet. Samo pišem, bez vraćanja, ispravljanja, pravopisa.

Onda uvek ostavim tekst da odstoji preko noći, pa mu se sutradan vratim sa novim očima – pronalizim svoje greške, izbacujem viškove, i nemilosrdno editujem napisano. Kada sam zadovoljna, predajem tekst svom prvom kritičaru – mom mužu – nakon čije povratne informacije pravim manje izmene. Ukoliko je u pitanju blog post, onda je spreman za objavljivanje, ukoliko je poglavlje knjige, onda pišem dalje. Najvažnije je naravno, raditi svaki dan.

 

Lips&Heels tim Vam se zahvaljuje na odvojenom vremenu i želimo Vam da nastavite divno da pišete ! ☺

 

 

 

____________________

 

Ćao dragi čitaocu, moje ime je Sara Krstić.

Imam 23 godine, student sam i pre svega ljudsko biće koje želi da ostvari svoje snove i posluži kao inspiracija drugima. Volim da pišem o svojim strastima, mislima i čudima koje nam nudi ovaj svet u kojem živimo.

Osnivač sam Melanholik bloga. Osnovala sam ga sa misijom da drugima prikažem kako je sve moguće, samo ako to jako želite i spremni ste da radite. Pitate se zašto baš Melanholik? Pa melanholik je moj temperament i uverićete se i sami u to kroz neke od mojih tekstova.

 

 

 

 

 

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRETPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор

%d bloggers like this: