Danas gotovo da veći deo mlađe populacije na sebi ima neku tetovažu, sa porukom ili bez nje, ali masovno smo okruženi ljudima kojima se ova kultura dopada. Ono što je manje poznato jeste da je prvi podatak u savremenom dobu pokazao da su tetovaže postojale i u bronzanom dobu, što je čak tri hiljade godina pre nove ere. U nekim kulturama tetovaže su se koristile kao lek, dok su u Egiptu žene po svom telu tetovirale božanske simoble.
Svedoci smo da danas, kada nešto postane „trend“ da to žele gotovo svi, ali kako da znamo kod koga je najbolje otići i da budemo sigurni da ono što ćemo na sebi nositi do kraja života nije nešto čega ćemo se stideti. U pomoć mi je pritekla Maša sa profila @matijevicmasaa , mlada inspirativna devojka koja je nedavno počela da se bavi ovim poslom.
Mlada si, zanima me kada se u tebi probudila želja da se baviš ovim poslom? Koji je to trenutak kada jedno mlado biće odluči da se posveti ovoj vrsti umetnosti?
Dosta sam bila mala kada sam krenula da crtam i slikam i to uz brata koji je imao domaće iz likovnog pa sam imala naviku da crtam njegov domaći i uživam dok se on nervirao i mrzeo da crta. Shvatila sam da želim da se bavim ovim poslom jer sam na tetovaže gledala kao na nakit, u smislu da je to ukras na telu kao na primer kada okitite jelku, a ja nakit i sve što je neobično obožavam.
Prvi put kada sam videla da ti neki “ukrasi” na telu postoje zaljubila sam se i počela da budem opsednuta, htela sam da ukrašavam ljude i da svako bude i izgleda specijalno i unikatno, da izadje iz kalupa koji svi koriste i izgledaju identično.
Čini mi se da sam imala 12 godina kada sam prvi put sa sigurnošću rekla da ću se baviti tetoviranjem.
Na koji način ti posmatraš ovaj posao? Da li dodatna odgovornost upravo činjenica da će neko tvoje malo „remek delo“ nositi na sebi ceo svoj život?
Ta činjenica da će neko nositi nešto moje i nešto što je moja ruka stvorila ceo svoj život je nekad baš pritisak pred sam rad, a kad se završi proces tetovaže je neki vid sreće jer je ta osoba izabrala baš tebe da joj uradiš to isto remek delo, koje će nositi sa sobom i uvek znati da si je baš ti uradio/la.
Još uvek kod nas, barem ne u zvaničnoj formi, ne postoji konkretan program obrazovanja u ovoj sferi. Na koji način neko poput tebe ko je mlad i želi da nauči i stekne veštinu može to da uradi? Da li smtraš da bi bilo valjano da postoji edukacija o tome ili je dovoljno da se poput zanata prenosi na starijeg i iskusnijeg majstora na mlade?
Smatram da bi nas bilo dosta više u ovom poslu da zapravo postoji fakultet ili neka vrsta škole namenjena isključivo tetoviranju. Ljudi ne žele da se pomuče i potrude za nešto, ali postoje razni kursevi koliko sam čula, međutim ja smatram da to i nije najbolja opcija. Mnogo se bolje nauči uz nekoga ko voli ovaj posao i ko će ti sa uživanjem pokazati i naučiti te, a ne neko ko je plaćen da ti održi čas.
Zanat se najbolje stekne sa kolena na koleno i to je najkvalitnetnije znanje, bar je to moje mišljenje.
Svi smo se negde u životu sretali, imali talenat i ljubav prema umetnosti ili ne, sa nekim tehnikama slikanja i vajanja, međutim nismo u prilici da se susretnemo sa radom na koži. Kako bi opisala kožu kao „predmet“ za rad? Šta je ono što je razlikuje od papira?
Ono što kožu razlikuje od papira je to što postoji mnogo vrsta kože i svakoj vrsti se treba prilagoditi odredjen način rada, a na papiru je crtaš i to ti je što ti je u suštini nema tu velike nauke. Koža kao predmet je mnogo teža i komplikovanija za rad, ali je isto tako mnogo zanimljivija. Pronašla sam se u ovom poslu i ne žalim se uopšte.
Kako izgledaju tvoji „prvi koraci“ od čega se počinje kada govorimo o vrsti tetovaže i u kom stadiumu dolaze neke zahtevnije stvari poput portreta?
Moji prvi koraci su me mnogo iznenadili jer iskreno nisam očekivala da uradim prvu tetovažu kao da tetoviram godinama, takav sam osećaj imala i bila sam prezadovoljna kako je ispalo za prvi put. A kada je reč o portretima oni su u suštini finalni segment u ovom poslu jer su najteži po meni, senke položaj glave i činjenica da to mora da izgleda perfektno je malo zastrašujuće ali ne sumnjam da će me Filip , moj partner ali i neko uz koga učim , naučiti tome bez greške.
Kažu da kada čovek radi ono što voli da zapravo ne radi ni jedan dan. Da li sada kada si već počela da radiš i upoznaješ se sa poslom možeš da kažeš da je to nešto čime želiš da se baviš? Da li je tetoviranje posao koji „nećeš raditi“ već uživati?
Svaki put kada sednem na stolicu uživam radeći ovaj divni i kreativni posao jer koliko je nekad teško toliko je i opuštajuće jer radiš nešto što voliš, tako da ne može da ispadne loše. Definitivno sam sigurna da je ovo posao kojim ću se baviti i u budućnosti.
Ljudi imaju strah i predrasude kada su u pitanju tetovaže? Reši nam dilemu, da li je to bezbedno po čoveka i pitanje koje sigurna sam si čula nebrojano puta – da li boli sam proces tetoviranja?
Ljudi imaju predrasude jer imaju ograničen pogled na svet, rečenica koju uvek kažem je: “Zašto mi koji smo u ovom kreativnijem istetoviranom svetu nemamo predrasude prema ljudima koji nemaju ništa na sebi i koji osudjuju nas ? “.
Kada bolje razmislimo mi sa ove “istetovirane” strane nikad nismo rekli ništa loše za te iste ljude koji pričaju loše o nama, ali dobro na veliku žalost to će izgleda uvek tako biti, a što se tiče bola u toku tetoviranja sve zavisi od osobe, ali ume jako da boli. Lepota uvek boli.
I za kraj , kada bi mogla da vratiš vreme na trenutak pre nego što si počela da se baviš ovim poslom da li bi se opet odlučila za isti?
Potvrdila sam sama sebi da sam bila u pravu kada sam se odlučila za ovaj posao, tako da nema mesta za kajanje.
___________
Autor teksta: