Blizu je

Lopovski sam pesmama dužim od sebe prilazio tuđim srcima

svaka govori o mestima na kojima nisam bio

i kao hodanje po pruzi: postoji magija koračanja dok ne naiđe voz,

a ovih dana tražim u mislima zadnji izlaz dok me noge ne slušaju
otud podočnjaci – da ono što vidim osetim
otud umor – molim se uličnim božanstvima žena.

Svaka ruka ima moć a svaka moć uvo – unutra dovoljno mesta za mene.

Igramo oko vatre uz plemensku muziku obučenu u električni kikboks psaj trens tam tam de si ti
zemljotresno popucala stopala od igranja van kruga koji plamen osvetljava.

Morali smo zasijati da bi igra trajala u privatnosti mraka.

Naše tetovaže ožiljci su, kao rajsferšlus uvode u pre-i-posle
raspadamo se igrajući a ritam se ubrzava i evo svetlosti.

 

 

____________

 

Autor:

Stojan Simijonović

Rođen sam 1992. godine.
Pišem od svoje šesnaeste,
razlozi – nepoznati.
Krenulo je kao igra – danas je to glavni izraz.
Volim da razgovaram, to je najbitnije o meni.

 14 total views,  1 views today