Rođena je u Kragujevcu gde je završila muzičku školu ,,Dr Miloje Milojević’’, pohađala je Prvu kragujevačku gimnaziju, a apsolvent je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, smer etnomuzikologija. Muzikom se bavi od svoje šeste godine, Bilja Krstić je prepoznala njen talenat, dok je sa samo svojih šesnaest godina postala članica grupe ,,Balkanika’’. Neosporni talenat, izvanredan glas, autentična pojava i ljubav prema svom narodu i domovini su ono što opisuje ovu mladu umetnicu. Drage čitateljke i čitaoci, sa zadovoljstvom vam predstavljam damu divnog glasa- Danicu Krstić.
Prošlo je već više od godinu i po dana kako je ceo svet, pa tako i nas, zadesio slučaj pod nazivom ,,Covid-19’’. Kolektivno kao ljudi shvatajući koliko je zdravlje zapravo najvažnija stvar, kako se osećate i da li ste dobro?
Bogu hvala ja sam dobro, kao i moji bližnji! Nažalost, svet je pogodila pandemija koja nam je svima uzela nešto, pre svega drage i bliske ljude. Srbi vole slobodu, pa da budem iskrena sedenje kod kuće mi nije prijalo, ali svakako kada preguramo trenutno stanje izaćicemo još jači i uvek sam bila stava da treba učiti iz svega što nam život pruži, pa čak ako su u pitanju i nesrećne okolnosti kao sada.
Odrastajući pokušavamo da saznamo koji je naš talenat i šta je ono za šta smo Bogom dani. Sećate li se trenutka kada ste shvatili da je muzika Vaš životni poziv, odnosno, ono čime biste zaista želeli da se bavite?
To se desilo godinama kasnije, kada sam dovoljno sazrela i kada sam krenula pevanje da prihvatam kao posao i da se bavim njime profesionalno. Veoma rano sam počela da se bavim pevanjem koje mi je dok sam bila devojčica predstavljalo zabavu, nešto što me čini srećnom, naravno kako su se nizali sve bitniji projekti i nastupi, krenula sam da shvatam ozbiljnost svega toga.
Sa samo šest godina ste znali sve pesme Bilje Krstić koje, ako uzmemo u obzir sve pojedinosti kada su one u pitanju, nisu nimalo lake i jednostavne za izvođenje. Zašto baš Bilja i šta je ono što Vas je fasciniralo kod nje?
Tata i mama su bili folklorni plesači, tako da sam odrastala uz tradicionalnu i etno muziku. Ako se ne varam, Bijninu kasetu (toliko davno se sve to desilo da su kasete još uvek bile u upotrebi) sam dobila od našeg komšije Milinka Ivanovića koji je svirao kod Bilje u ,,Bistriku’’ i naravno da se ta muzika vrtela u krug iznova i iznova, tako da bez velikog truda i učenja sve sam pesme znala.
Sve se odigralo spontano, komšija je želeo da učini da mi pre koncerta Bilja da autogram, međutim da bi ostvarila interakciju sa mnom i dodatno mi ulepšala dan pitala me je da li znam da pevam neku njenu pesmu, a odgovor je dobila tako što sam joj otpevala ceo album. Bilja je ostala zaprepašćena i pitala me je da li bih želela te večeri da joj se pridružim na sceni i otpevam sa njom jednu pesmu. Ja sam odmah rekla da hoću, ali se onda obratila tati i mami koji su izjavili da njihovo dete ne zna da peva. Na moju sreću Bilja im je objasnila da znam da pevam i dala je smernice šta dalje sa mojim talentom, a godinama kasnije eto mene!
2001. godina i Vaš prvi nastup sa Biljom Krstić. Sećate li se momenta kada ste je prvi put ugledali i u kakvom sećanju Vam je ostao taj nastup?
Već sam veliki deo rekla u prethodnom odgovoru, ali dodala bih da i danas kad se sretnem sa Biljom ja ne znam da li ima predstavu šta je za mene učinila svojim gestom te noći pre skoro 20 godina. Pre dva meseca smo se srele na jednom takmičenju u Negotinu, bile smo u žiriju, sedela sam pored nje i osećala se krajnje čudno, jer sam shvatila da joj se nikada nisam zahvalila za to što je učinila za mene. Bilja je oduvek bila prizemna i divna osoba, toliko ostvarena da se nikada ta tema nije ni pokrenula da ja zapravo danas postojim zbog nje kao umetnik, s toga bih joj se sada javno zahvalila na svemu.
Sa trinaest godina niste bili dovoljno stari da bi Vas Sanja Ilić primio u grupu ,,Balkanika’’, međutim, sa šesnaest godina to već nije bio slučaj. U kakvom Vam je sećanju ostao pokojni Sanja i koje njegove reči ćete pamtiti do kraja života?
Sa Sanjom je sve uvek bilo posebno. Celo moje bivstvovanje u njegovom bendu je nešto što mladu osobu vaspitava, pruža ozbiljnu rutinu i donosi takva iskustva da mnoge kolege mogu da pozavide na njemu. S obzirom da sam bila mlada kada sam krenula da radim u njegovom bendu, Sanja mi je bio kao tata, a ostatak benda kao braća i sestre.
Foto: rts.rs
Ono što sam najviše cenila kod njega jeste što je od benda pravio porodicu, uvek je bio tu za sve nas, pa čak i kad se naljutimo na njega i on na nas, pet minuta je bilo mnogo vremena da svi zajedno produžimo kao da se ništa nije desilo. Njegova smrt je nešto što i dalje nisam prihvatila, ne zato što ne mogu ili neću, nego zato što je ostao uz sve nas i živeće kroz nas.
Svi mi koji smo mu bili bliski smo u istoj poziciji, previse smo zajedno pregazili beogradskih ulica, gradova u Srbiji i šire da bismo ga zaboravili tako lako. Od njega mi nisu ostale reči nego rečenice kojih je toliko mnogo da u jedan intervju ne bi moglo da stane sve što mi je mudro rekao za zivota.
Na koju pesmu ste najviše ponosni dok ste bili članica grupe ,,Balkanika’’ i zbog čega?
Ona koja nas je sve uvek pogađala i uz koju bismo često zaplakali na sceni je ,,Dolina suza’’, Sanja ju je napisao u slavu pogibije naših ratnika, zatim ,,Balkan 2000’’ po kojoj se i zvao prvi album ,,Balkanike’’ i naravno ,,Nova deca’’ koja nas je odvela na Evroviziju 2018. Morala sam da navedem bar tri pesme jer za dvadeset godina postojanja jednog benda čovek se ne može opredeliti za jednu.
Nakon završetka srednjeg obrazovanja, odlučili ste se za smer etnomuzikologija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Šta je ono što ste naučili dok ste pohađali taj smer a da možete da primenite i dan danas, kako u karijeri, tako i u životu?
Ono što je najlepša strana etnomuzikologije kao nauke po mom mišljenju je što čovek konstantno uči o svojoj tradiciji, kulturi i običajima. Smatram da je u današnje vreme od posebne važnosti da uspemo da očuvamo srpski identitet, ja se trudim da to radim kroz pevanje, ali naravno moje kolege rade to i kroz druge aspekte umetnosti kao i pisanjem radova. Primena znanja dobijenog na fakultetu je svakodnevna i naravno terenska građa je nepresušan izvor i inspiracija za moj rad na sceni.
,Pod gorom se šetalo devojče’’ je Vaš debitantski album sa deset pesama koji je izašao 2017. Godine, a pod upravom PGP RTS-a. Istovremeno, već pomenuta pesma je sinonim kod publike kada se spomene Vaše ime. Šta biste rekli povodom toga i da li biste možda voleli da je neka druga pesma u pitanju, iako je pesma ,,Pod gorom se šetalo devojče’’ remek-delo današnjice?
Foto: forumsr.com
Ovaj album sam dugi niz godina spremala u Radio Beogradu i moram priznati da mi je mnogo značila podrška Merime Njegomir, Vlade Panovića, kao i Olivere Kovačević, jer su mi se našli kao ljudi sa velikim iskustvom. Bez njih se verovatno ništa od toga ne bi ni realizovalo, a moram da naglasim da posebnu zahvalnost dugujem Vladi Panoviću koji mi je dao njegovu pesmu ,,Pod gorom se šetalo devojče’’ po kojoj se album i zove. Kada pričamo o pesmi, moje mišljenje je da je ona stvarno remek-delo današnjice i ako me ljudi po njoj prepoznaju, onda apsolutno nema potrebe da pričamo o drugim pesmama.
2018. godina i finale Evrovizije sa pesmom ,,Nova deca’’. Šta je ono što biste izdvojili kao dobru i lošu stranu Evrovizije?
Nema loših strana Evrovizije, samo se čovek umori za vreme procesa, jer prvo idu pripreme u Srbiji za Beoviziju, snimanje pesme, promocija, gostovanja itd., onda takmičenje, pa tek ako pobedite u Srbiji idete na Evroviziju, što znači još više truda i rada. Do pobede u Srbiji je iza nas bilo šest meseci aktivnog rada, a posle toga su tek usledila snimanja pesme na raznim jezicima, promocija iste po svetu, a uz to pripremate i glavni evrovizijski nastup, što bi podrazumevalo kostimske probe, tonske probe i koreografske probe. Sve u svemu odlazak na Evroviziju čoveka nauči da pomera lične granice i da bude surovi profesionalac.
Pesmom ,,Svatovi’’ koja je izašla prošle godine ste vratili sećanje na nekadašnje stare srpske svadbe i njihovu tradiciju. Koliko je važno ili teško vratiti se svojim korenima, znajući u kakvom vremenu danas živimo?
Foto: novosti.rs
Smatram da nije teško, jedina prepreka za ljude u tom pogledu može biti njihova lična nezainteresovanost, jer niko ne može da vam oduzme vase interesovanje i posvećenost nečemu.
Koliko su trajale pripreme za pesmu ,,Svatovi’’, gde je snimana i šta je ono što ste poneli sa tog snimanja kao iskustvo a da možete da podelite sa čitaocima?
Pripreme su trajale čitava tri dana, ali sve to zahvaljujući prijateljima! Bila je sreda predveče i sinula mi je ideja da za vikend snimam spot, krenula sam da zovem ljude redom i svi su uložili velike napore da se snimanje započne rano ujutru u subotu. U projekat su bili uključeni isključivo moji dugogodišnji prijatelji, tako da ništa nije bilo teško i prenaporno. Ekipa iz Duo Dugital Medije je bila zadužena za snimanje spota, snimali smo u etno selu Slatkovac kod Aleksandrovca, muzejske primerke koje sam nosila na snimanju sam dobila iz kolekcije Željka Utvara, a statisti su bili folkloraši iz KUD-a ,,Dimitrije Koturović’’ Beograd. Moje lično iskustvo je takvo da kada sam u krugu prijatelja da mogu da osvojim ceo svet.
Bili ste članica ste i kulturno-umetničkog društva Abrašević, koje je jedno od najstarijih i najpriznatijih u našoj zemlji. Šta biste poručili mladima koji žele da postanu član istog?
Kako sam prohodala krenula sam da se bavim tradicionalnim plesom, to je verovatno po uzoru na tatu i mamu koji su se upoznali u ,,Abraševiću’’ plešući. Posle nekog vremena sam krenula da pevam, proputovala sam svet sa KUD-om, uradila mnogo turneja, bila na mnogim takmičenjima da bih danas bila to što jesam. Član ,,Abraševića’’ nisam od sredine srednje škole, nakon koje sam se preselila za Beograd. U međuvremenu sam postala i najmalđi solista Radio Beograda i krenula sam da radim sa Sanjom, tako da nije više bilo vremena za KUD. Poenta priče je da svako ko želi da se bavi tradicionalnom muzikom mora da započne svoju karijeru u kulturnim institucijama poput KUD-a, a pored karijere dobiće pregršt prijatelja, zdravog druženja, putovanja i lepih uspomena.
U avgustu ste nastupali ispred Golubačke tvrđave povodom otkrivanja biste Kraljevića Marka, dela našeg uspešnog vajara Velimira Karavelića. Koja mesta biste pored Golubca preporučili kao najlepša za posetiti u Srbiji?
Ja sam toliki patriota da bih svima preporučila da prvo proputuju celu Srbiju pa onda da idu turistički van zemlje. Ako nečim možemo da se dičimo i ponosimo onda je to definitivno naša plodna zemlja, krajolici, svetinje, odlična hrana gdegod da kročite i divni domaćini koji će vas uvek srdačno ugostiti. Smatram da
kao Srpkinja ne smem da izdvajam neka mesta, jer ja gde god sam otišla bilo mi je prelepo i nagledala sam se istorijskih spomenika i naše kulturne baštine.
View this post on Instagram
Tolstoj je za muziku rekao da je ne voli zato što ne može da je savlada i prodre u njenu veličanstvenu srž, zbog čega počinje da plače. Kako ste muzički umetnik i uživate u istoj, kada je čoveku dozvoljeno da zbog nje i zaplače?
Po mom mišljenju on je vrlo dobro razumeo, percipirao muziku i njenu suštinu baš na osnovu konstatacija da ga muzika ,,prenosi u drugo, tuđe stanje’’ i tera ga da oseća ono što je osećala osoba koja je pisala tu muziku. Muzika postoji da bi se tajne priče ispričale, ako se ne pronađemo u bar jednoj takvoj priči, to je kao da ništa od života nismo ni proživeli, jer čovek od krvi i mesa je stvoren tako da bude empatičan i osećajan. Zato smatram da je muzika tu da razoruža i one sa najvećim štitom, a plač je tu kao ozbiljna nagrada za interpretatora koji prenosi priču. Lično često plačem i dok pevam i dok slušam, jer muzika služi da se svi mi razmekšamo, identifikujemo i povezujemo jedni sa drugima, jer kako Tolstoj kaže ,,ona razdražuje dušu’’.
Za kraj, šta je po Vašem mišljenju ono što čoveka, pogotovo kod nas na Balkanu, toliko veže za muziku da ne može da joj se odupre?
Ljudi su od postojanja pa do danas bili i ostali jedno sa muzikom, ona je oduvek bila glavno sredstvo za komunikaciju, kako nekada sa višim silama, tako danas za izražavanje sreće, tuge, ljubavi i drugih osećanja. S toga kroz postojanje sveta rodila se i neraskidiva veza između ljudi i muzike.
Danice hvala Vam što ste izdvoji svoje vreme kako biste dali intervju za naš
magazin. Želimo Vam sve najlepše u životu i daljoj karijeri.
_____________________________
Razgovarala: Andrea Dobrosavljević
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.
About Author
