Đorđina Čupić: Ne može čovek biti uspešan ako za života nije pročitao bar jednu kvalitetnu knjigu

Za multitalentovane osobe kažemo da su retke, međutim, kada ih pronađete, poželite da se više nikada od njih ne razdvajate. Ona je pisac, pesnik, bavi se fotografisanjem, društvenim mrežama i veliki je zaljubljenik u istoriju. Predstavljamo Vam Đorđinu Čupić, mladog pisca u usponu.

 

Pored toga što iza sebe imate jedan napisan i neobjavljen roman, dva koja su u izradi i tri zbirke pesama, od toga jednu zvanično objavljenu, za samo svojih 18 godina, recite nam, odakle crpite inspiraciju za sve to?

 

Nekad je dovoljno da pogledam kroz prozor i udahnem svež vazduh. Često dok se tuširam, upali mi se “sijalica” u glavi. Mislim da se to dešava svima koji se bave stvarima gde je potrebna kreativnost. Takođe, najviše inspiracije crpim iz svakodnevnog života, odnosu sa ljudima, iz prošlosti, sadašnjosti i iz svojih snova.

 

 

Šta Vas je motivisalao da napišete roman “Natalijina ramonda”?

 

Iste te godine kada sam počela da pišem roman, bacila sam svoju staru svesku sa pesmama u peć. I to na Božić. Gledala sam kako se sve to pretvara u pepeo. Par dana, pre početka pisanja, sanjala sam dedu i Bogorodicu. Počela je da me grize savest zbog spaljene sveske.

Sela sam za svoj radni sto i rekla sebi da nema odustajanja. Prvobitno je bila zamisao da pišem isključivo o Prvom svetskom ratu kroz priču jedne porodice, ali na kraju je ispalo malo drugačije, kao i uvek. 

 

Kako ostajete zainteresovani za roman dok ga pišete?

 

Motivišem sebe početkom. Zašto sam počela uopšte da pišem? Zašto sada kad je teško i kad sam naišla na prepreku da prekinem? Prepreke se opkorače i ne okreneš se više za njima. Dok pišem, ne znam kuda će me put mašte odvesti, pa čak i meni, kao onome ko stvara to delo, bude zanimljivo i neizvesno. 

 

Kako dolazite na ideju za naslove svojih romana? Prilično je teško naći zanimljiv naslov?

 

Simbolista sam i trudim se da naslov bude takav, simboličan i mističan. Nešto što će sigurno da privuče pažnju. Ali, ipak, sadržaj radnje romana je teže napisati, mada zavisi koja je tema u pitanju, nego smisliti naslov. 

 

 

 

 

 

 Kako birate imena za svoje junake?

 

Tražim arhaična imena. Retka, zaboravljena i lepa i, naravno, simbolična. Mislim da je tu veliki uticaj na mene izvršio Miloš Crnjanski, pogotovo za roman “Natalijina ramonda”.

 

 

Da li više volite kada Vas oslove sa “piscem” ili “pesnikinjom”?

 

 I jedno i drugo mi prija, ali ipak više volim kad mama dođe i kaže “Điki”. 

 

Da li ste još kao dete znali da ćete postati pisac jednog dana?

 

Ja sam se takva rodila, samo što sam kasnije shvatila svoj poziv, kad sam počela da se upoznajem sa životom.

 

Uzimajući u obzir današnju “savremenu” omladinu, šta mislite, zašto mladi sve manje čitaju, u čemu je problem?

 

 Dajte im knjigu Lise An sa eksplicitnim fotografijama i odmah će pohrliti da je pročitaju, od početka do kraja! Mrvica današnje omladine istinski voli knjige i čita ih. Knjige nas obogaćuju. Ne može čovek biti uspešan ako za života nije pročitao bar jednu kvalitetnu knjigu. Manjak zainteresovanja. Ali, sve dolazi iz kuće. Kakav sistem, takvo društvo. 

 

 

 Trenutno pohađate 4. razred Gimnazije u Bačkoj Topoli, zašto ste se odlučili da svoje znanje nadogradite baš u Gimnaziji, da li smatrate da se ona ceni kao nekada ranije?

 

 

Upisala sam gimnaziju na preporuku i savet jedne doktorke iz mog mesta. Tada sam još živela u nekoj nadi da ću upisati Filozofski fakultet u Novom Sadu, smer istorija, pa mi je u jednu ruku bilo i svejedno.

Onog momenta kada se preseklo i kad sam shvatila da istoriju mogu samo da volim, to je jedna velika ljubav, jer od nje ‘’nema leba’’, a neću da zavisim od svojih roditelja kao čovek sa diplomom, pokajala sam se što nisam upisala Srednju medicinsku školu. To što se nešto zove Gimnazija, ne znači, danas, da je dostojno toga i da je to Gimnazija, kao nekad. 

 

Nakon Gimnazije planirate da upišete Medicinski fakultet, a, znajući da smo imali naših lekara koji su se pored medicine bavili i književnošću, čiju karijeru priželjkujete?

 

 Tako je. Nisam sigurna koliko ću onda moći i da se posvetim pisanju, jer će ipak fakultet da bude prioritet. Bez nešto puno razmišljanja, samo ću reći: Laza Lazarević, čovek koji me je uvukao u svet psihološke proze. 

 

Šta za Vas predstavlja pisanje?

 

 Smisao.

 

Pored svega gore navedenog čime se bavite, da li važite za osobu koja sebi postavlja visoke ciljeve, da li ste uvek ambiciozni?

 

Bavim se i fotografisanjem. Da, uvek. Čak i onda kada moji ciljevi deluju nerealno. Ali, dovoljno je imati tu jednu osobu koja će biti uz tebe dok se polako penješ, pa čak i ako padneš.

 

Ne možemo a da ne spomenemo i Vaše veliko zainteresovanje za istoriju, gde na društvenoj mreži Instagram imate i stranicu pod nazivom “historia_magistra_vitae_est”, posvećenu istorijskim događajima. Kada se javila ljubav prema istoriji?

 

Da, imam stranicu na Instagramu, Fejsbuku (Историја) i sa kolegom Dimitrijem Denićem, koji takođe ima stranicu na Instagramu „slavic_history_and_mythology“, Youtube kanal „History of the World“. Još u osnovnoj školi. Velika želja mi je od tada da budem profesor u nekoj školi. Samo što to izgleda neće više biti istorija. 

 

Koliko je važno znati istoriju sopstvenog naroda i države, pa i sveta?

 

Istoriju treba pamtiti i truditi se da budemo što racionalniji istoričari, kao što je bio Tukidid. „Pamti rđave postupke i ne idi njihovim putem. Pamti dobre i sledi njihov put.“

 

Naravno, sve bi bilo lepo da ne živim na Balkanu. No, živim još malo.

 

 I za kraj, koji savet biste dali nekome ko planira da krene sa pisanjem?

 

– Što bi rekli stari Latini:

„Festina lente!“

 

Sledi svoje snove, ali budi ipak malo racionalan; svet i ljudi su surovi, pazi šta im daješ; što se kost pre slomi, kad zaleči, kasnije će biti još jača; piši iz ljubavi, jer što kaže moj drugar Rade Šupić:

„Vidiš, draga moja, oni imaju zlato i nagrade. Mi imamo samo ljubav. I u toj nemaštini smo se tako dobro snašli.“

 

Hvala Vam što ste izdvojili svoje vreme i dali intervju za naš magazin, želimo Vam puno uspeha!

 

 

 

___________

 

Autor: Andrea Dobrosavljević   

 

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.

 

 

 

 

 

 

Newsletter Form

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор