Da li ste iskreni prema sebi i drugima? Da li otvoreno iskazujete emocije? Ako ne, zašto?
Živite u uverenjima da je sramota pokazivati emocije…Zaledite srce, lice i tako koračate kroz život. Glumite da vas ništa ne dotiče, da ste imuni jer su vas ubedili da se tako postaje uspešan, da ljudi ne cene emocije.
Učili su vas da nije dobro smejati se iz stomaka, biti radostan.
Ako se tako smejete- sutra ćete plakati. Na taj način prizivate zle sile, zlobne ljude koji ce upropastiti vas život. Učili su vas da ne govorite vaše planove, ono kako se osećate zbog istih. Ne pokazujte ljudima da ih volite, na ljubav će vam odgovoriti bolom…Kad neko sazna da je voljen, postaje okrutan. I te suze koje ne pustate da teku su posledice uverenja da ne treba plakati jer jaki ne plaču…
Učili su i mene i vas da se odreknemo ljudskosti. A ljudski je plakati, izbaciti sve negativno iz duše i napraviti prostor miru. Suze su čistači duše i izaberimo da one budu lek za nas.
Emocije u nama su naša tvorevina, mi smo njihovi gospodari i zato pokažimo da smo živi i zdravi. Pokažimo svoje emocije ne zbog drugih, već zbog nas samih.
Ne dozvolimo da telo bude kanta u koju će se skupljati sav bol, tuga, teret i stvarati nam bolest. Ako umemo da volimo-pokažimo. Emocije ljubavi ne mogu da se sakriju, one traže način da se prikažu, pokažu i dokažu ukoliko su iskrene, a ne način na koji će ostati zarobljene u nama.
Kad nam se peva, pevajmo, igramo, plešimo, skačimo…Postoje oni koji će ceniti našu otvorenost i iskrenost. Oni koji umeju da cene iskrenost i na iskrenost odgovore iskrenošću su i oni koji zaslužuju da budu deo nas. Oni drugi će nas pak sami napustiti.
Danas bi se osudili svi oni pisci i Mika Antić i Laza Kostić, oni su veličali osećanja i žene. A danas se cene muškarci koji maltretiraju žene, ponižavaju, vređaju kao da nemaju majke, sestre. Izbacivanje ključeva od automobila koji su kupili mama i tata ili ti došli do njih na sumnjiv način je statusni simbol koji se ceni.
Što bolji auto, telefon, šoljica od kafe za stolom i okretanje kašičice od te iste je odlika današnjih momaka. Baš onih koji govore o biznisu, poslovima a nemaju dan radnog staža i sve čime sebi dižu cenu su delo njihovih roditelja i para zarađenih na leđima nejakih radnika koji su radili kod njih za bednu i mizernu platu.
Oni sebe smatraju posebnim, a nisu svesni da im roditelji sem novca ništa nisu dali. Izgleda da oni koji izgovaraju ,,Brate” zvuče prihvatljivo. Drugarice isto koriste ,,Brate”.
Čudno neko vreme došlo, starlete su uzor devojčicama. Učimo decu da su dobar i budala jedno te isto, da škola ne vredi.
Pokazujemo na primerima kako je potrebno biti kriminalac, lopov i kako će imati sve ono što mi imamo. I upravo ti koji su najviše ukrali, najviše i govore o moralu i poštenju.
E iskreno mi je muka svih vas…
Od tolike želje za novcem, slavom i moći, prestajemo da budemo ono što jesmo. Postajemo neko ko nismo. Stavljamo masku, crtamo osmeh kad bi nam suze tekle. Postajemo marionete…
Ljudi odlučuju da ne budu osećajni jer jedino je to i naš izbor da li ćemo pokazati emocije ili ne? Ali nepokazivanjem emocija niko ne može da bude srećan.
Kako će neko da vam pruži ljubav, saosećanje ako se niste otvorili, ako ste hladni?
Autor teksta: Tatjana Stanišić
Rodjena 1977. godine u Knjaževcu (Istočna Srbija). Srednju Ekonomsku školu sam završila u Zaječaru, a usled nedostatka finansijskih sredstava bivam primorana da radim. Zaposlila sam se, i to ne u svojoj struci, i nakon deset godina upisala Višu ekonomsku školu u Leskovcu i završila je. Trenutno živim u Zaječaru gde i radim u mlekari.
Obožavam šetnju prirodom jer nju smatram neodvojivim delom mene, volim da putujem, a slobodno vreme najčešće provodim čitajući…Pišem, učestvujem i na nekim konkursima i imam zapažene rezultate, iako najčešće pišem za sebe i koristim pisanje kao jedan vid relaksacije….Vodjena principima poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Moj moto je –Daj ljudima ono što želiš natrag…
About Author
