Osećaj panike mi prolazi kroz svaku nervnu ćeliju, a samim tim mi obuzima celo telo. Glavno pitanje je “šta sad?”. Niko od nas ne voli izazovne periode. Svesna sam da nas oni jačaju, ali nisu ni malo prijatni i poželjni. Poželim lagano da izađem iz svoje kože i pobegnem negde daleko, što dalje moguće. Ali opet beg nije odgovor, znam, možda samo privremeno odlaganje nečega što nas svakako na kraju čeka. Bezveze. Trudim se svim snagama da zadržim krivu liniju na svom licu, ali ona se ne da.
Zabrinutost i neka vrsta straha preuzimaju kormilo i stvaraju pakao u glavi. “Ja to neću moći” se neprekidno samo vrti, ne želim ni da pričam ponekad o tome, ne želim da odam utisak da kukam. Nije mi dobro, i to je skroz okej. Ne želim da bežim od toga. Da, hvata me mučnina kada pomislim na sve što me čeka, da, život nekad nije fer, ali to je samo poziv na menjanje prioriteta i veću organizaciju vremena i života. Ova godina nas je sve poremetila i neki se još uvek vraćamo u normalu. Pisanje je moj spas, moja sigurna luka, nadam se da i vi imate nešto što vas smiruje i u čemu se izgubite ne razmišljajući o problemima i obavezama.
“Sve nedaće koje sam imao u životu, svi problemi i prepreke, jačali su me. Možda nećeš shvatiti u prvom trenutku kada se to desi, ali pesnica po zubima nekad može biti najbolja stvar koja ti se dogodila.” Volt Dizni
Ponekad se zapitam da li možda previše pričam o svim tim stvarima, o obavezama, strahu, nesigurnostima, ali svesna sam da su to neizbežne stvari, i da o njima treba pričati. To je deo života, ne treba se toga stideti, svi imamo ponekad periode kada stvari nisu onakve kakve želimo da budu i ne treba se pretvarati da je sve dobro i usiljeno se svima smejati, ponekada treba biti realan i priznati kako nam je život mali haos, ali to ne znači da treba tu da ostanemo, treba da se podignemo iz pepela i damo drugim ljudima do znanja da nisu sami, i to je ono što ja radim. Želim da budem tu za ljude koji se ponekad plaše šta će im sutra doneti, poznavali se ili ne, želim bar kroz reči da vam pružim podršku, jer sam i ja tu bila, i mogu da vam poručim ‘ I to će proći’. Ponekad i znamo da će to sve biti okej, jer smo prošli mnogo puta, ali nam je uvek potrebno da nam neko kaže kako će sve biti okej i kako za sve postoji rešenje.
Zaokružićemo ovu priču sa ovim prelepim i realnim citatom Džona Lenona:
“Postoje dve osnovne motivacione sile: strah i ljubav. Kada se plašimo povlačimo se iz života. Kada smo zaljubljeni otvaramo se svemu što život ima da ponudi sa strašću, uzbuđenjem i prihvaćanjem. Moramo naučiti prvo da volimo sebe, sa svim nesavršenostima. Evolucija i sve naše nade za boljim svetom se nalaze u viziji bez straha i otvorenom srcu za ljude koji su spremni da prihvate život.” Džon Lenon
_____________
Autor: 
Ja sam Melanholik. Iza ovog imena se krije devojka od 23 godine, student i pre svega ljudsko biće koje želi da ostvari svoje snove i posluži kao inspiracija drugima. Volim da pišem o svojim strastima, mislima i čudima koje nam nudi ovaj svet u kojem živimo.
Osnovala sam Melanholik sa misijom da drugima prikažem kako je sve moguće, samo ako to jako želite i spremni ste da radite. Pitate se zašto baš Melanholik? Pa melanholik je moj temperament i uverićete se i sami u to kroz neke od mojih tekstova
About Author
