“La vitta è bella“, “La vie est belle“, “ Life is beautiful“… Koliko smo samo nebrojano puta čuli ove rečenice? Znače li nam one šta, da li se trudimo da ih se pridržavamo, ili samo kao poput kakvog povetarca prođu pored nas i nastave dalje..?
Kada bi se ova rečenica prevela na naš jezik, ona bi glasila isto kao i kada bi je preveli sa italijanskog, francuskog i engleskog- “Život je lep“. Neverovatno, zar ne? Tako jedna prosta rečenica koja u sebi nosi toliko lepote i magičnosti.
- Mislite li da je život lep?
- Verujete li da se u životu dešavaju čuda ako dovoljno verujete u njih?
- Da li živite život punim plućima ili samo životarite?
Reći ću vam par stvari… Život je sam po sebi dar, i to takav da celog života treba da ga negujete, da pazite šta radite i da mu se radujete svakog dana. Ima toliko razloga da budemo srećni, zašto bismo birali tamo neku tugu i čemer pored svih lepota koje nam život pruža?
Treba da budemo zahvalni na svemu, počevši od jutra kada se probudimo pa sve dok ne legnemo uveče u krevet. Treba da budemo zahvalni što smo zdravi, što imamo ljude koji nas vole i koje mi volimo, treba da budemo zahvalni Suncu kada sija, kiši kada pada jer, da nema nje, ne bismo sedeli u kućama pored prozora, ušuškani u fotelji gledajući filmove ili čitajući knjige, treba da budemo zahvalni sitnicama, jer male stvari i sitnice čine život.
Čuveni Antoan Sent de Egziperi je jednom prilikom rekao da ništa ne vredi kao ljudski život, i to je zaista tako. Nađite bar jednu stvar koja je na ovom svetu važnija od ljudskog života, barem jednu…Niste je našli, zar ne? Nisam ni ja. Život je lep jer ti daje šansu da se raduješ svakom novom danu.
Na život treba gledati kroz čuvene ružičaste naočare i, iako se ljudi obično ne slažu sa tim stavom, svedok sam da su oni koji su ga gledali kroz te iste naočare prolazili bolje u životu i bili srećniji i zadovoljniji od ovih što nisu. Gledati kroz ružičaste naočare ne znači biti “zaluđenik“, naprotiv, gledati kroz ružičaste naočare znači biti svestan svega što se dešava oko tebe, a ipak se odlučiti za gledanje lepše strane svega toga.
Dobro, onda ćete pitati postoji li lepša strana kada neko ostane bez posla? Moj odgovor je- da, postoji! Postoji lepša strana kada čovek ostane bez posla, i to ne samo jedna, ima ih na desetine…Čovek je tada potpuno slobodan, nema obaveze prema određenom poslu, ima više vremena za sebe i svoje najmilije, ima vremena da shvati šta je to ustvari čime on želi da se bavi i da krene ka ostvarivanju tog cilja. U svakom slučaju, posla uvek ima za onoga ko želi da radi, ne treba padati u nikakve depresije i misliti da je sve gotovo jer nije, najbolje tek dolazi. Zapamtite da ste vi režiseri sopstvenog života.
Dok sam pisala ovaj tekst, sve vreme mi je na repeat-u bila jedna italijanska pesma pod nazivom Liberta, što znači “sloboda“, koja me je nadahnula da napišem nešto na temu života. Cenite život svakoga dana sve više i, verujte mi, isplatiće se.
_____________________
Autor: Andrea Dobrosavljević 
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završavam Gimnaziju i planiram da upišem Fakultet političkih nauka-smer novinarstvo. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na „daskama koje život znače“. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.
