Otvaranje izložbe Nebojše Despotovića – ”Kad ne bi bilo vetra lišće ne bi šaputalo” u utorak, 19. oktobra 2021. u Galeriji ULUS prošlo je u prijatnim razgovorima i razgledanju. Između ostalog, obavili smo intervju sa umentikom o njegovoj umetnosti i pogledu na stvaranje.
Šta je najviše uticalo na vaš umetnički izraz u celini?
Kada sam krenuo iz Beograda, pripremao sam se za akademiju i imali smo ozbiljne pripreme, crtanje akta, mrtve prirode, slikanje pravo…tako da sam već imao neku spremu što se tiče klasičnog pristupa i to je I dan danas prisutno u mom radu I to je jedan od bitnijih faktora. Zatim, u Italiji je dodir sa internacionalnom scenom dosta uticao na mene. A treći faktor su moje kolege sa kojima sam zajedno rastao sa kojima sam krenuo da razmenjujem likovni jezik. Zajedno smo stvarali, zajedno smo rasli. Četvrti faktor je bio dolazik u dodir sa scenom i komercijalnim delom. A peti faktor, to bi bilo vraćanje na sebe. To je sve vrsta razvitka. Neko može dalje od toga, neko se može da se vraća ili da ostane na tome. Tako ja to vidim.
Dakle, desilo se ono što je trebalo?
Generalno, da. Nisam mnogo kompromisa pravio u životu. Uvek sam imao dobar prijem. Na prvoj izložbi koju sam napravio – sve slike su bile prodate. Desilo se ono što je trebalo, tako se sam se postepeno gradio.
Kako se osećate povodom procesa razvoja vaše umetnosti?
Tu ima dosta turbulencije, čovek se pita da li je to tako ili nije, kako treba da ide i kako ne treba da ide, i to je sasvim normalno, kao i u životu kada čovek uključuje razum u ceo proces. Naravno, dešava se I to da ako veruješ svom radu I ako mu daš mogućnost da I on tebi odgovori na to, na te svakodnevne inpute koje dobiješ a onda svakako slušaš njega i slušaš ljude kojima veruješ.
Oni gledaju na to onako kako i ti gledaš na to, možda su čak i pametniji od tebe za neke praktičnije stvari. To je neki odnos koji ima čovek sa ljudima. Na primer, i dan danas slušam svog profesora koji kada mi kaže prestani! – I ja prestanem.
Ne pipam više sliku jer mu verujem, gleda na to drugim očima. Višestrana komunikacija. Čovek mora da ima saradnike koji umeju da ga posavetuju dobro. Bitno je da se čovek zaustavi i pogleda gde je, da se zapita: možda ovo ovako treba ostaviti? Mislim da to dolazi od kontakta sa ljudima sa kojima živimo.
Treba davati dosta. Autoritet se bazira na tome da čovek, ako ima mogućnost, treba da se koncentriše u određenim momentima i uspe da manifestuje intenzitet svog izražaja, kakav god on bio. A ljudi oko tebe umeju to da prepoznaju i da ti daju kredit za to.
Može se reći da verujete u odjek?
Da, baš tako. Ljudi ti daju kredit i daju ti prostor u koji ti možeš ponovo da uđeš. To je sastavni sistem jer umetnost postoji samo u tročlanom sistemu: umetnik, umetničko delo, publika. Ako fali neki od delova – ne postoji umetnost. A od čoveka zavisi da li je mirniji tempo ili maratonska trka, sve zavisi kako ko to uspe da iskomunicira. A zavisi i od okolnosti. Mi umetnici smo krivci a imamo ili doprinosa socijalnom stanju. Krivci ili branioci. Umetnost utiče na život, ipak.
Pitanje za kraj, smatrate li vreme u kom živimo plodnim zemljištem za umetnost?
Ukoliko da, koje elemente posebno?
To je jedno od najtežih pitanja. Ja verujem u prenošenje znanja. Verujem u nastavak. Verujem u evoluciju. Treba ipak sačekati i videti šta će se desiti. Među ljudima koje poznajem, ima onih koji nastavljaju svojim putem a ima i onih koji menjaju svoje stavove iz raznih razloga. Videćemo tek. Svako od nas radi ono što treba da radi i smatra da će to ispasti dobro. To je moj pogled na stvari.
_________
Autor:
Stojan Simijonović
Rođen sam 1992. godine.
Pišem od svoje šesnaeste,
razlozi – nepoznati.
Krenulo je kao igra – danas je to glavni izraz.
Volim da razgovaram, to je najbitnije o meni.
About Author
