Situacija je sledeća: Bila sam sa drugaricom u jednom tržnom centru, i kako smo htele da na najbrži način stignemo do jedne radnje, trebalo je samo da prođemo pored uskog prolaza kako ne bi išle skroz okolo i gubile vreme, a koji čine mali stočići sa dve do tri stolice.
Dok su ostali bili slabije popunjeni, za jednim su sedeli čovek, supruga mu i dete koje je trebalo da se samo malo pomeri kako bismo nas dve prošle. Sa osmehom sam im se približila i najljubaznije moguće pitala da li možemo da prođemo jer žurimo, na šta se čovek, oštrog pogleda i iznerviranog lica, okrenuo i par puta rekao da ne može, dok je žena gledala bledo, malo zatucano i potcenjivački, da bi se posle zločinački smejala kada smo se okrenule- a otišle smo jer me je drugarica povukla za ruku, inače bi se to drugačije završilo. ☺
Da je neko dete bilo na mom mestu ili neka labilna ličnost, možda bi i počela da plače od neprijatnosti i socijalne anksioznosti, što je nedopustivo da se dešava u 21. veku i jeku demokratije, slobode i ljudskih prava. Ne mogu ga nazvati čovekom, ali da se to ljudsko biće lepo okrenulo i reklo da im je problem da se pomere sve bi bilo u redu, ali ne, on je izabrao vandalizam za način izražavanja. Mada, kada malo bolje razmislim, ovi što veruju u Darvinovu teoriju evolucije možda i imaju objašnjenje za ovakvo ponašanje, hm?
Ne mogu da razumem ljudsku glupost, potrebu i naviku da se ’isprazne’ na one ljude koji im ništa nisu uradili, to mi baš ne ide u glavu, iako se stvarno trudim da razumem. Sa jedne strane, možda je zbog toga jer su slabi na svakom polju pa jadni ne znaju ni šta će sami sa sobom; sa druge možda isto tako nemaju hrabrosti da se suprostave onome kome bi toliko želeli da kažu sve što im leži na srcu; dok sa treće tačke gledišta možda su i ludi pa samo čekaju prvu žrtvu na koju naiđu.? Ukoliko se pronalazite u prethodno pročitanim redovima, tako vam Boga, potražite pomoć i malo se zapitajte prema kome se kako ophodite.
Možda vama sada, verni čitaoci, ovaj događaj deluje bezazleno, ali verujte mi da uopšte nije, daleko je od toga. U punom tržnom centru i na javnom mestu da se neko tako ponaša i da pritom niko ne odreaguje makar pogledom, pa to je jezivo. Ne želim da poverujem u mogućnost da smo izgubili čovečnost kao najvažniju ljudsku osobinu, ali sve više izgleda da polako ali sigurno uplovljavamo u prljave vode tame i zla, što je zastrašujuće.
Samo zato što ste imali loš dan ne znači da možete prema bilo kome, a pogotovo ne prema potpunom strancu da se ponašate drčno, bezobrazno i nekulturno. To što imate unutrašnjih problema za koje mislite da nema rešenja, što vas je neko vama blizak iznervirao ali ste mu ipak prećutali ili što želite da pojedete nešto slatko a ne možete pa ste isfrustrirani- ne znači i da prema ljudima koje prvi i verovatno i poslednji put vidite u životu budete ljudske 0. I da, apsolutno ne treba da vas zanima ko koliko ima godina i šta je po profesiji ili zanimanju, jer karakter čoveka se najbolje pokaže kada je u interakciji sa onima od kojih nema nikakve koristi. Stoga, priče o ’poštovanju prema godinama’ kada je neko karakterna 0 padaju u vodu.
Ne volim svoje tekstove da završim nečim što nema pozitivnu konotaciju, te ću samo još dodati da se biti čovek uvek isplati, ali uvek. Nekada to priznanje dođe i sa zakašnjenjem, ali leći uveče u krevet znajući da niste nikome naneli zlo je najveće bogatstvo za srce i dušu, a ni mozak nema ništa protiv. Kako bi rekao najvoljeniji patrijarh koji je ikada živeo među nama, veliki srpski patrijarh Pavle: ,,Budimo ljudi’’.
_________
Andrea Dobrosavljević
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.
