Pozorište nije pozorište bez publike

Ah, to pozorište!… Milina samo kada pomislim na njega. Večite probe u zimskom periodu u uglavnom hladnom pozorištu (što ga čini još lepšim, verujte mi), ostajanje u njemu sve dok se predstava ne dovede do perfekcije, ljudi sa kojima provodite dane i noći učeći tekst i razgovarajući o Šekspiru bez kojeg ništa od ovoga ne bi bilo. Međutim, sve se ovo dešava pre same premijere predstave na sceni i daskama koje život znače pred publikom koja je važna isto koliko i sve u pozorištu. No, kada je publika u pitanju, tu bih zastala, uzela veliki uzdah i rekla par stvari koje su ništa drugo do gorka istina. 

 

2020. godina, godina koju ću pamtiti po mnogo čemu, ali i po zatvaranju pozorišta

 

Muk. Glumci su ostali bez toliko voljenog posla, direktori pozorišta nisu znali šta ih je snašlo, pozorište je ostalo bez repertoara, a da ne govorimo o šminkerima, kostimografima, režiserima, producentima, dramaturzima i ostalim članovima jedne velike porodice kao što je to pozorišna. Može da stane sve, ali ako kulturni život jednog naroda stane- onda znajte da smo u velikom problemu.

Pozorište kao jedan od njenih glavnih predstavnika je, blago rečeno, doživeo tragediju, da, i to tragediju neviđenih razmera. Pozorište je doživelo tragediju koja će tek biti odigrana, ako se ne uozbiljimo i ne shvatimo koliko ćemo kao narod propasti ne budemo li se držali najuzvišenije kulturne institucije kao što je to pozorište. Bez publike pozorište nema život. Znam, surovo je, boli, ali tako je.

Meseci spremanja predstave da bi izašli na scenu i odigrali je pred kamerama koje će to da prenose uživo preko Youtube-a ili neke druge platforme se ne može porediti sa publikom koja se nalazi nekoliko metara od scene na kojoj igrate.  Ne ide, znam, jednostavno ne ide. Taj osećaj kada izađete na scenu i izvodite predstavu na kojoj možete da vidite svaki izraz i pokret na licu publike je neprocenjiv.

 

Pročitaj i: ZAŠTO POZORIŠTA, A NE I BIOSKOPI? POSLEDNJI UDAR NA POSLOVANJE BIOSKOPA U SRBIJI

 

 

Za aplauze koje dobijete na kraju odigrane predstave važi isto, mada nisu ni oni toliko presudni koliko je sam neposredan kontakt sa publikom od izuzetnog značaja. Smeh, strah, tuga, suze i spokoj su nešto što ne može da se prenese putem ekrana. Za to postoje mesta u pozorištu koja su namenjena njenim najvernijim posetiocima.

Iz tog razloga, ne želimo i ne možemo da dozvolimo, kako u ovoj, tako i u narednim godinama, da pozorište kao sam vrh kulture trpi. Pozorište ne sme da trpi, ono je kao detelina sa četiri lista koju samo najistrajniji uspeju da pronađu.

U tom slučaju, budimo mi ovaj put ti najuporniji i ne dozvolimo više ovakav zločin. 

 

     Pozorište je publika, a publika je pozorište. Sada mogu da izdahnem.

 

 

____________

 

Autor: Andrea Dobrosavljević   

 

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.

 

 

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRETPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор

%d bloggers like this: