Recenzija knjige: ’’Pustinožiteljka Fotina’’ -Arhimandrita Joakima Specierisa

Nisam i ne pripadam onoj grupi ljudi koji čitaju knjige vezane za ’’popularnu psihologiju’’, knjige koje pišu poznate ličnosti i slično. Iskreno, ja sam tip osobe koja se ’’davi’’ u klasicima, iako ih ljubitelji gore pomenutih ne vole zbog tolikog broja strana i onog starog mirisa koji krasi sve klasike. Međutim, u ovom tekstu se ne radi o klasiku. U ovom tekstu se radi o životu, jer ova knjiga zapravo to i jeste. 

 

Oni, koji žive u pustinjama, imaju neugasivu čežnju prema Bogu, jer se nalaze daleko od metežnog života. Tokom Velikog posta, pozvani smo da uložimo poseban napor, da se povučemo iz sveta, da za sebe – koliko to naše snage i prilike dozvoljavaju – stvorimo ”pustinju’’, u kojoj bismo se potpunije usredsredili na našu duhovnu borbu. Kako bi nadahnuli napore i stekli jasnoću, razumevanje svrhe, ohrabreni smo da čitamo o svetim podvižnicima koji su živeli takvim životom.

Ova knjiga sadrži tekst koji je zaista jedinstven. To je priča o pustinožiteljki iz XIX veka koja se povukla u Palestinsku pustinju, kao Sv. Marija Egipćanka, kojoj je to bilo naloženo od Boga. Ovu pustinožiteljku otkrio je monah Joakim Svetogorac, a zabeženi razgovor pruža retke detalje o njenoj uzvišenoj molitvi i odgovore na praktična pitanja koja se tiču života u pustinji.

Sledi jedan odlomak razgovora oca Joakima i pustinožiteljke Fotine.

Otac Joakim: – Molim Vas, Fotinija, da mi kažete kako ste izdržali samoću? Posle svega, čovek je po prirodi društveno biće.

Fotinija: – Priznajem da sam u početku strašno patila. Često, u polusnu, čula sam unutarnji glas, jer čovek je obdaren jezikom i ima potrebu da govori. Često sam u sebi čula glas koji me je dozivao:  – ”Žan, Žan,” to je bilo moje svetovno ime. To se dešavalo unutra, u meni, a ja sam mislila da dolazi sa strane. Gledala sam oko sebe, desno, levo, da vidim ko me to doziva. Tek kasnije, shvatila sam da je glas dolazio iznutra. Onda sam počela da se molim naglas i da vičem. Znate li Varnavu, starca koji živi u manastiru Sv. Save?

 

 Otac Joakim: -Da, dobro ga poznajem, jer sam i ja iz tog manastira.

-Zar niste čuli da dvadeset godina nije izašao iz manastir?

-Da.

-Zar ne znate da nikada ni sa kim ne razgovara?

-U manastiru sam više od dve godine. Nikada ga nisam čuo da govori. Kada smo bili zajedno u crkvi ili trpezariji nismo razgovarali.

-Zar ljudi ne govore da noću razgovara sam sa sobom, da viče?

-Da, ako ne spava noću, čujem ga kako viče, ali kažu da se bori sa demonima.

– Ne, ne bori se on sa demonima, već pati, kao i ja što sam patila. Čovek ima potebu da govori sa drugim ljudskim bićem. A kada ne postoji sagovornik, on razgovara sam sa sobom. Tvorac, Koji ovo dobro zna, kaza: “Nije dobro da je čovek sam.” ( 1. Mojsijeva 2,18).

Jednom, kada sam glasno vikala, čula sam lavež lisice. Ona je usamljena, kao i ja, pomislih. Onda sam je ugledala ispred pećine. Ućutala sam, uplašena da bi joj se mogle pridružiti i druge divlje životinje. Tokom prve godine mog života u pustinji mnogo sam patila; mislila sam da ću izgubiti razum. Sa velikim oprezom, da me ne bi primetili poludivlji Beduini, otišla sam jednom do mosta na Joranu, koji je udaljen oko tri sata hoda od moje pećine, i skrivena u žbunju promatrala ljude koji su prolazili. Uveče sam se vratila u svoju pećinu.

Pala sam pred ikonu Majke Božije, koju ste videli na ulazu u pećinu, i dugo sam plakala. Moje suze su bile veliko olakšanje. Malo po malo, uz Božiju pomoć, počela sam da se navikavam,  a sada – slava Bogu – živim u miru, u nadi da ću primiti milost od pravednog Sudije na dan Njegovog drugog dolaska.

 

’’Pustinožiteljka Fotina’’ je knjiga o kojoj ne može da se polemiše dok se ne pročita, od strane do strane, od početka do kraja. Pustinožiteljka Fotina je, možda će sada ovo zvučati čudno, ali pravi primer na koje stvari u životu treba obraćati pažnju i čega se uvek treba kloniti. Pronalazite sreću u sebi i zahvaljujte Bogu što ste živi svakog minuta, jer ovaj život na zemlji je kratak, zato se potrudite da ga živite svakog trenutka.

Nemojte ići ka tome i stremiti samo ka novcu, jer nećete biti srećni. Novac sam po sebi je materijalna stvar, kada ga potrošite, osećaćete se isto kao i onda dok ste ga držali u rukama, jer se sreća nalazi samo u vama, a ne u nekim materijalnim stvarima. Radite na sebi, kako duhovno tako i intelektualno i fizički, učite, putujte i volite sebe onakvim kakvim jeste, i neka vam pustinožiteljka Fotina bude pravi primer za to. 

 

 

 

__________________

 

Autor: Andrea Dobrosavljević   

 

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.

 

 

 36 total views,  1 views today

2 thoughts on “Recenzija knjige: ’’Pustinožiteljka Fotina’’ -Arhimandrita Joakima Specierisa

  1. Повратни пинг: Čuvene dvadesete | Lips&Heels