U svetu u kojem je sve instant, čekanje je postalo izgubljena umetnost. Filmove strimujemo za nekoliko sekundi, paketi stižu za jedan dan, a odgovore na poruke očekujemo gotovo odmah. Tehnologija nam je olakšala život, ali nas je istovremeno učinila nestrpljivima.
Setite se poslednjeg puta kada ste morali da čekate na nešto – možda na dolazak prijatelja, odgovor na e-mail ili čak samo da se kafa skuva. Da li ste mirno sedeli i uživali u trenutku, ili ste proveravali telefon, skrolovali društvene mreže ili se nervirali? Većina nas se toliko navikla na brzinu da čekanje doživljava kao gubitak vremena. Ali da li je to zaista tako?
Nekada je čekanje bilo sastavni deo života. Pisma su putovala danima, pa čak i nedeljama, a ljudi su to prihvatali kao normalno. Putovanja su trajala dugo, razgovori su se odvijali uživo, a strpljenje je bilo neophodna veština. Nasuprot tome, današnji svet nam sve pruža brzo, ali nam oduzima sposobnost da budemo prisutni u trenutku.
Čekanje nije izgubljeno vreme; to je prilika. Prilika da posmatramo, razmišljamo i pustimo misli da lutaju. Neke od najboljih ideja dolaze iz trenutaka tišine. Neki od najznačajnijih razgovora dešavaju se kada nismo ometeni notifikacijama.
Možda bismo trebali da preispitamo način na koji doživljavamo čekanje. Umesto frustracije, mogli bismo ga videti kao trenutak za disanje, razmišljanje ili jednostavno postojanje bez žurbe ka sledećoj stvari. Na kraju krajeva, život nije samo u odredištima, već i u svemu onome što se dešava između njih.
