Zahtevi sa jedne strane, nemogućnost da se adekvatno odgovori na njih je trenutak kad iz malog semena znojnih dlanova, ubrzanog rada srca, grča u stomaku i hiljadu pitanja bez odgovora uz dodatak vode, pritiska okoline, rokova i ko zna čega još, na zemlju, tle u koje sam posadjen krećem da klijam i donosim gušenje, strah, anksioznost i paniku…
Počinjem da rastem i već se primećujem. Vlasnici me često kriju jer se drže uverenja da ih ljudi neće ni pitati išta jer znate i sami da kad kažete da ste dobro, pitanja više nema. Drugi se pak žale na mene i pravdaju sebe…Bilo kako bilo-upotrebljavaju me u svakodnevnom razgovoru i skoro da nema čoveka koji me nije osetio, hodao ruku pod ruku sa mnom i uporno pokušavao da me se otarasi. Koriste me za sve i svašta.
Veruju da dolazim izvan, da nemaju uticaja na mene, svaljuju krivicu na vreme, državu, situaciju. Da razumem ih ja, lakše je da bude kriv neko drugi i da čekaju da prođem, da ih napustim, a ne shvataju da sam baš tada jači, da neću tek tako otići. Potrebno je da skupe snagu, zavire u dušu, suoče se sa ljutnjom, besom, strahom, pronadju tu Arijadninu nit koja me je začela i učestvuju u mom razrešenju. Biću manje jak, savladaće me. Otići ću.
Često umem da zamaglim vid, pomutim bistrinu uma i da većina zaboravi osnovno pravilo da se fokusira na situaciju, a ne na mene samog i da svoje nemogućnosti ispoštovanja rokova, zadate reči pravdaju mojim postojanjem.
Mnogi me prihvate takvim kakav jesam, ne razmišljajući o meni, već se okreću nekim terapijama. Neki bi da me ostave među koricama knjiga, vele da su one baš lek za mene. Oni drugi se okrenu prejedanju pa me opet opet krive za višak kilograma. Mnogi provode vreme gledajući serije, spavajući, samo da me se otarase, da ne misle o meni. Oni treći koji su se često družili sa mnom, tvrde da ih napustam samo uz upotrebu onih tabletica sreće…
Varate se dragi moji, sam od sebe neću otići. Mogu vam reći da se lečim šetnjom i to ne onom u kojoj ćete i dalje svoje nezadovoljstvo pravdati mojim postojanjem, već takvoj u kojoj ćete se udubiti u dušu, srce i raščlaniti me na činioce kao polinome iz škole i okrenuti se rešavanju.
Kažu da sam opasan po zdravlje, ali šta ćete reći kad vam kažem da se ja pojavljujem i onda kad menjate posao, pa me vidite kao izazov ili kad očekujete rođenje svoje dece, unučića…E tada na svetlost dana pojavljujem onu pozitivnost i svrstavate me u kategoriju pozitivnih…
Da, više se družim sa ženama, one se nekako vežu za mene ili ne umeju da me se lako otarase. Muškarcima je lakše-odu u kafanu, zapale cigaretu… i zaborave na mene.
I ne, nisam toliko opasan, opasnim me čini vaš pogled na mene. Nije strašno ono što vam se dešava već način na koji reagujete, na koji se ophodite sa mnom. Svi me poznajete ovako ili onako, svi me zovete jednim zajedničkim imenom stres.
“Stres i brige u životu su kao ova čaša vode, koju držite u rukama. Razmišljajte o njima neko vreme i ništa se neće dogoditi. Razmišljajte malo duže i počeće da bole. Ako razmišljate o njima po ceo dan, osetićete se ukočeno – nesposobni za bilo šta. Setite se da spustite čašu“
_______________________________
Autor teksta: Tatjana Stanišić
Rodjena 1977. godine u Knjaževcu (Istočna Srbija). Srednju Ekonomsku školu sam završila u Zaječaru, a usled nedostatka finansijskih sredstava bivam primorana da radim. Zaposlila sam se, i to ne u svojoj struci, i nakon deset godina upisala Višu ekonomsku školu u Leskovcu i završila je. Trenutno živim u Zaječaru gde i radim u mlekari.
Obožavam šetnju prirodom jer nju smatram neodvojivim delom mene, volim da putujem, a slobodno vreme najčešće provodim čitajući…Pišem, učestvujem i na nekim konkursima i imam zapažene rezultate, iako najčešće pišem za sebe i koristim pisanje kao jedan vid relaksacije….Vodjena principima poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Moj moto je –Daj ljudima ono što želiš natrag…
About Author
