Svi smo u toku svog odrastanja i života uopšte bar jednom čuli ovu nikad zaboravljenu rečenicu. Sveti Mučenik Car Lazar je davne nam već sada 1389. godine na Kosovu znao šta mu je činiti, no, postavlja se pitanje, znamo li mi danas šta nam je činiti?
Strah. Panika. Uznemirenost. Strepnja. Bespomoćnost. Briga za sopstveni opstanak i život nakon svega ovoga. Ova stanja se kod ljudi nisu pojavila pre par dana, ova stanja traju već gotovo čitavih 5 meseci. Pet meseci ljudi ne znaju na čemu su, niko ne govori ništa konkretno, svi kao da žive u nekoj zabludi da je ovo neki strašan košmar i svi jedva čekaju da se probude. Međutim, kamo lepe sreće da je sve ovo jedan veliki košmar koji će da nestane kada se probudimo.
Ovo je nešto mnogo, mnogo gore od toga. U našoj zemlji Srbiji su sada aktuelni protesti. Najpre u Beogradu, pa u Novom Sadu i tako dalje. Ljudi se bune, ne žele da sede kod kuće skrštenih ruku ponovo ne znajući na čemu su.
Počevši od tzv. ’’covid-a 19’’- čas ga ima a čas ne, dođe, bude tu neko vreme pa nestane, potom odluči da se ponovo vrati i tako u krug, pa sve do ponovnog zatvaranja u kuće. Postoji li virus uopšte ili je to neka globalna igra smišljena od strane ’’sivih čikica’’ koji sede za, već sada dobro poznatim okruglim stolom?
Kako će izgledati život nakon cele ove situacije i hoćemo li mi kao ljudska bića ostati isti? Zašto zatvarati ljude u kuće kada je to van svake pameti? Ovo su samo neka od pitanja koja čujem na dnevnom nivou. Vredi li odreći se svega, prvenstveno svog dostojanstva (koje bi svaki čovek trebao da ima) zarad tamo nekih ljudi koji su ’’stručni za sve i za ništa’’.
Složili se vi sa mnom ili ne- jednostavno je tako. Treba izaći iz ’’kutije’’, proširiti vidike i pažljivo osluškivati sa strane, inače ćemo svi kolektivno poludeti. Ne živimo i nismo više u srednjem veku pa da su nam razne kuge, boleštine i virusi na svakom koraku, ovaj virus je svetske razmere, i baš zbog te njegove veličine mu se niko nije ni nadao kao takvom.
Došlo je vreme, kako to neki kažu, da se izabere- krst ili hleb. Kako je to Car Lazar izabrao večno carstvo nebesko naspram ovog prolaznog zemaljskog, tako i mi sada treba da izaberemo. Želimo li da nas maltretiraju svakog dana iz sata u sat, ili da preuzmemo stvar u svoje ruke ne bi li nam bilo bolje.? Ne mogu da razumem kada mi neko kaže da ga sve ovo ne zanima jer- ne može da te ne zanima. Može da te ne zanima šta rade tamo neke XY ličnosti u slobodno vreme, ali ovo, ovo itekako treba da te zanima više od svega, prvenstveno jer ti se dešava u rođenoj zemlji.
Koliko god da je to moguće u ovim, za sve nas, teškim trenucima, jedino što možemo je da radimo na sebi, da kolektivno podižemo svest o tome šta se sve dešava i da se kao narod ujedinimo kao nikada do sada, jer zajedno možemo sve.
_____________
Autor: Andrea Dobrosavljević 
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.
