Da li vam se dešavalo da upadnete u bespotrebne rasprave u kojima svim silama pokušavate da objasnite svoju stranu priče, ali vas niko ne razume? I istovremeno, dok slušate neku tuđu priču, primećujete kako obe strane imaju validne argumente – kao da su svi u pravu. Ako je već tako, koja je onda svrha svađa i zašto čovek tako lako upada u ovu zamku?
Čovek često zaboravlja jednu važnu činjenicu – istoj temi može se pristupiti iz bezbroj različitih uglova. Sistem školovanja nas uči da postoji samo jedan tačan odgovor. Tako kasnije, u „školi života“, donosimo odluke verujući da biramo jedini ispravan put, ne uzimajući u obzir da i druga osoba prolazi kroz isti obrazovni i životni program. Upravo to nas često vodi u nerazumevanje.
Uveren da je njegova priča tačna, čovek ulazi u rasprave, trošeći energiju u pokušaju da dokaže kako je baš njegovo viđenje sveta ispravno. U tom procesu biva zaslepljen sopstvenim iskustvom, uverenjima i načinom razmišljanja, ne ostavljajući prostor za drugačiji pogled.
Kada osvestimo ove obrasce, sebi dajemo slobodu – da budemo smireniji, razumniji i ispunjeniji. Tada ne razumemo samo sebe, već i osobu preko puta.
Ubeđivanje drugih da je naš stav jedini ispravan neće nam doneti mir. Sve što radimo, radimo prvenstveno zbog sebe i svojih emocija. Nametanje sopstvenih spoznaja, ma koliko bile dobronamerne, retko donosi osećaj sreće i unutrašnjeg zadovoljstva.
Važno je imati na umu i to da neki ljudi jednostavno nisu spremni da čuju ono što želimo da im kažemo. Nemojte ih osuđivati – i vi ste nekada bili na tom mestu. Vaša istina je samo vaša, ne i njihova. Svako živi u skladu sa svojim uverenjima i principima, zbog čega se nečije istine mogu međusobno razlikovati kao da su udaljene hiljadama svetlosnih godina.
Ljudi koji žive u skladu sa svojom istinom nemaju potrebu da je objašnjavaju, brane ili nameću drugima. Onaj ko pokušava da ubedi druge, često još uvek pokušava da ubedi samog sebe. Čoveku koji zaista zna ko je i šta živi nije potrebna potvrda okoline – jer njegova sigurnost dolazi iznutra.
Zanimljivo je da čak i kada bi ceo svet priznao da je neko u pravu, osećaj praznine bi često ostao. Jer priznanja hrane ego, a ne dušu. Duši je potrebna lična spoznaja, a ne tuđa potvrda.
Zato se postavlja važno pitanje: da li želimo da budemo u pravu – ili u miru?
Ego želi da bude u pravu. Duša, s druge strane, teži mudrosti.
Glavni motiv iza potrebe za dokazivanjem često je želja za mirom. Paradoksalno, mnogi veruju da će ga pronaći tek kada dobiju priznanje drugih. Ali mir koji dolazi spolja kratkog je daha, jer hrani ego, a ne unutrašnju ravnotežu.
Jedna od ključnih misli koja može promeniti način na koji gledamo rasprave jeste sledeća:
„Da ja verujem u sve u šta ti veruješ, i ja bih se osećala isto.“
U razgovorima i diskusijama važno je da najpre razjasnimo značenje ključnih pojmova. Ako dvoje ljudi istoj reči ili temi daju potpuno različita značenja, rasprava gubi smisao i postaje samo gubljenje vremena i energije.
Naravno, ovde ne govorimo o zdravim i otvorenim diskusijama u kojima su obe strane spremne da uče i rastu. Takvi razgovori nastaju iz želje za razumevanjem, a ne iz potrebe za pobedom.
Ne postoje dve osobe sa potpuno istim uverenjima, kao što ne postoje ni dva ista života. Svako od nas nosi jedinstveni „otisak“ iskustava, misli i osećanja.
Za kraj, ostavljam vam jednu rečenicu na razmišljanje:
Istina se živi. U istinu se ne ubeđuju drugi.
Jer kako birate svoje stavove, tako birate i svoje istine.
_____________________________
Autor teksta: 
Katarina Miljković
Student Fakulteta savremenih umetnosti – game art.
Bavim se ujedinjenjem mudrosti satkane iz oblasti psihologije, filozofije i duhovnosti radi jednostavnog srećnog života.
Youtube- klik