By Lips&Heels 
Izložba „A sad adio“ umetnice Marije Sekule otvara se 5. februara u Stovarištu Materijala i donosi snažan vizuelni omaž kultnim filmovima ex YU kinematografije koji su obeležili kolektivno pamćenje čitavih generacija.
Kroz duh filmova kao što su Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Varljivo leto ’68, Nacionalna klasa, Vruć vetar i U raljama života, izložba istražuje humor, ironiju i mentalitet jednog vremena koje nas je oblikovalo.
Izložba je nastala iz jednostavne, ali duboko važne ideje – da se ne zaboravi kako smo se nekada smejali. Taj smeh nije bio beg od stvarnosti, već njen najprecizniji komentar. Bio je istovremeno gorak i oslobađajući, pun prkosa, topline i inteligencije.
Film kao kulturni kompas jedne generacije
Marija Sekula, pripadnica generacije rođene 1977. godine, kroz ovu izložbu se vraća filmovima koji su bili mnogo više od zabave. U tadašnjoj Jugoslaviji, film je bio kulturni kompas – nosilac narativa, morala, ideologije i duha vremena. Kroz humor se govorilo ono što nije moglo direktno da se izgovori, a kroz likove i replike stvarao se zajednički jezik koji i danas svi razumemo.
Scene iz ovih filmova ne pamtimo samo po kadrovima, već po emociji. Replike su postale deo svakodnevnog govora, šifra prepoznavanja i dokaz zajedničkog iskustva. Izložba „A sad adio“ upravo tu emociju prevodi u savremeni likovni izraz.
Apstrakcija kao zapis vremena
Likovni izraz Marije Sekule oslanja se na apstrakciju, plošne površine, snažan kolorit i jasnu liniju. Njeno slikarstvo teži suštinskoj jednostavnosti, oslobađanju od viškova i fokusiranju na ono najvažnije – emociju. Boja govori pre reči, dok linija prati unutrašnji ritam umetnice.
Njene slike nisu ilustracije filmova, već unutrašnji odjek jednog vremena. Kroz apstraktni jezik, Sekula beleži sopstveni odgovor na društvene promene, ostavljajući trag o svetu koji se neprestano menja. Umetnost postaje dokument – i spoljašnjeg trenutka i unutrašnjeg doživljaja.
Više od nostalgije
Izložba „A sad adio“ nije nostalgija u klasičnom smislu. Ona je zapis o kontinuitetu – o tome kako humor povezuje prošlost i sadašnjost. Postavlja i tiho, ali važno pitanje: da li se danas smejemo isto i da li se prepoznajemo u sopstvenom smehu?
Dok god se sećamo kako smo se nekada smejali, postoji veza. A dok postoji veza, ništa zaista nije nestalo.
Izložba će trajati mesec dana i predstavlja poziv publici da se prepozna, nasmeje i seti – kako je to nekada bilo smejati se zajedno.
A sad adio.
Ali ne i zaborav.
5.februar 2026.god, Početak 18h, Stovarište Materijala Koste Glavinića 17
Izložba će trajati mesec dana
