Monodrama “Oskar, kog nisam dobila” glumice Tatjane Kecman stiže 23. maja na scenu Teatra Vuk i donosi priču koju retko imamo priliku da čujemo – o glumicama iza kulisa, onima koje nisu na naslovnicama, već na ivici opstanka.

Brutalno iskrena, duhovita i emotivna, ova predstava razotkriva surovu svakodnevicu umetnica koje balansiraju između stvarnog života, Instagrama, lajkovanosti i sopstvenih snova o sceni.

Povodom premijere razgovarali smo sa Tatjanom Kecman o izazovima, inspiraciji i onome što se dešava kad reflektori utihnu.

Predstava nosi intrigantan naslov “Oskar, kog nisam dobila”. Koliko je ova priča autobiografska, a koliko univerzalna?

Drago mi je ako naslov zvuči intrigantno, to mi je i bio naum. Predstava nije u potpunosti autobiografska. Inserti iz života mojih koleginica sklopljeni su u jednu priču. Prevazilazi lično i postaje univerzalna, govori o izazovima, snovima i borbi svih nas koje živimo pozorište.

U opisu predstave spominjete “brutalno iskrenu priču o glumicama koje ne viđamo u tabloidima”. Šta Vas je inspirisalo da otvorite vrata tog, često prećutanog, sveta?

Zapravo, želela sam da kažem da ću pričati one priče koje glumice  ne dele u intervjuima, niti ih pokazuju na svojim storijima i objavama. Nisu dobre za self marketing, ali su za predstavu dragocene.  Ali, tačno je i to što ste rekli ova predstava osvetljava i sudbine glumica koje nisu poznate, koje ne viđamo u tabloidima.

Kroz likove u monodrami osvetljavate različite arhetipove savremene glumice. Koliko ste se lično susretali sa svakim od njih tokom Vaše karijere?

Sa svakom od likova koje igram sam se negde srela i svaku od njih dobro poznajem.  Ti likovi su spoj stvarnih iskustava.

Koliko je danas teško biti glumica u vremenu kada se vrednost umetnosti sve više meri brojem pratilaca i lajkovima?

Danas se, istina, vrednosti često mere brojkama, pratiocima, lajkovima, vidljivošću,  ali publika ipak prepozna istinu kada je vidi na sceni. I dalje verujem da gluma jedina  ima snagu da dotakne, bez obzira na algoritme.

Jedan od motiva predstave je borba između stvarnog sveta i onog Instagram filtriranog. Kako Vi lično balansirate između ta dva sveta?

Meni nije ni prirodno, ni lako da se samopromovišem. Ali, svesna sam da je to danas najzgodniji način da se dođe do publike. Tako da u ime umetnosti pristajem na balans.

Predstava, kako kažete, donosi priču o opstanku i potrebi za scenom. Koliko Vam je lično scena bila terapija u trenucima kada je umetnosti ‘bilo teško’?

Za mene je scena uvek bila terapija. Najteži periodi za mene nisu oni kada je scena zahtevna, već kada je nema. Tokom pandemije, kada nismo mogli da igramo, sam prvi put osetila koliko mi je neophodna.

Monodrama kao forma zahteva veliku glumačku i emocionalnu izdržljivost. Šta Vam je bio najveći izazov tokom rada na predstavi?

Za mene je uvek najizazovniji onaj trenutak kada se prelazi sa teksta na scenu, bez obzira da li igram monodramu ili sam sa kolegama. Taj prelaz sa reči na scenu ume da zaboli, obuzme te sumnja malodušnost, pa se pitaš znaš li išta.

Da li je ova predstava na neki način i Vaša poruka mladim glumicama koje ulaze u ovaj, često surovi, svet?

Ne bih rekla da je ovo poruka u klasičnom smislu, više će im biti možda olakšanje.  Da neka mlaka glumica, koja tek ulazi u ovaj svet, vidi da nije sama, da pripada.

Kroz predstavu govorite i o samohranim majkama, ženama koje se vraćaju nakon pauze, umetnicama koje balansiraju više života. Kako publika reaguje na te priče?

Videćemo kako će publika reagovati, ali sigurna sam da će prepoznati te priče, i to ne samo glumice. Mnogo žena će se pronaći u njima, jer govorim o univerzalnim stvarima: o povratku nakon pauze, o balansiranju između majčinstva i profesije. U našem poslu majčinstvo nosi i lepe strane, često imamo više vremena koje možemo provesti s decom. Ali, s druge strane, karijera nužno usporava.

Na kraju, šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja “Oskara, kog nisam dobila”?

Volela bih da publika iz sale izađe s većom osvešćenošću o našem pozivu, o nevidljivim borbama koje  vodimo. Ali, i da odu kući sa osećajem da su nešto razumeli, osetili, prepoznali  i da ih ispratim s vedrinom, uprkos svemu ovo jeste komedija.

Predstava “Oskar, kog nisam dobila” biće premijerno izvedena 23. maja u Teatru Vuk, a ulaznice su već dostupne na blagajni i online.

Ako želite da doživite priču o umetnosti bez filtera, o borbi, snovima i hrabrosti da se opstane u svetu u kojem scena često ostaje iza ekrana – ova monodrama je pravo mesto da čujete glasove koji se ne čuju dovoljno.