“Još nije vreme za pesmu”, čujem u daljini da neko viče.
Ja savršena nisam ni u kom pogledu, A savršena i ne želim da budem. I nesumnjivo je da imam hiljadu mana. Ali ne mogu a da ne pustim slobodno srce…
Ipak ja htjedoh shvatiti tebe Možda ni sada ja neznam te pute Kuda bi čovjek treb’o da krene Da vidi da čuje te kamene ljude.
Moje se sunce Nebom pokrilo Veliko srce U sićušno se tijelo UGNJEZDILO
Dan za danom kroz umorne zore, kroz zidove i uske otvore, kroz šumove, niz drumove… Pa kad’ pukne da iskusim sebe, nastavljati, dokle li ću doći.
S istoka mračno uzvišenje. Taman mi na dohvat prašine razne, meteorski roj ceo. Perseida oči pune, pa pogled vreo.
