Kad su male, devojčice vole da slušaju bajke. Sećam se da mi je majka pričala da sam znala napamet sve što mi je ona čitala pred spavanje. Nekad bi pokušala da preskoči neku stranu kad je mislila da mi je nešto drugo odvuklo pažnju ili da sam pospana, ali bih je odmah vratila nazad.
Sve uz šta sam odrastala i sve što su me učili prati me i danas. Ponekad mislim da nije dobro to što sam odrastala, da kažem, zaštićena, što su me pustili da živim u bajci i verujem da su svi dobronamerni. Od tada sam stalno stvarala svoje bajke, maštala, idealizovala ljude i verovala u sve što mi se kaže. To me je donekle koštalo, naučila sam neke stvari na teži način, ali kad bolje razmislim ne bi bilo dobro da je bilo drugačije, jer osećaj bezbrižnog detinjstva je najlepši poklon koji dete može da dobije od roditelja, i njega ništa ne može da zameni.
Pretpostavljam da je tako i sa ostalim devojčicama, pa i dečacima, jer su i oni na neki svoj način nežni i krhki, iako vešto to kriju. Prvo žurimo da što pre odrastemo, u tinejdžerskim danima mislimo kako smo odrasli i mnogo važni, kako možemo sve, gledamo da sebi skratimo vreme, ne sluteći da ćemo nekad želeti da se vratimo u te dane iz kojih smo želeli da pobegnemo. Tokom odrastanja, susrećemo se sa mnogim problemima, stičemo prijatelje, poveravamo im svoj život, zaljubljujemo se, učimo, trudimo se da nešto postignemo, stremimo ka nečemu, sanjamo, idemo, padamo, ustajemo, gubimo poverenje u ljude, sastajemo se, rastajemo se, lomilo se, ostajemo povređeni, vučemo pogrešne poteze, bivamo ranjeni i izdani od onih koje volimo, saplićemo se o kamenje koje drugi stavljaju na naš put, i još mnogo toga.
Sve ovo mora da se desi da bi došli do jedne velike životne istine, a to je da nije sve uvek onako kako izgleda i da ljudi uglavnom nisu onakvi kakvi mislimo da su.
To saznanje za neke može biti poražavajuće. Ne znaju svi da na isti način sakupe informacije i procesuiraju ih onako kako treba, pa da u skladu sa tim na najbolji način pristupite situaciji. Svakako, razočarenja ostavljaju tragove, ali po neke su ti tragovi kobni, a nekima lekcija i osnov za lični razvoj.
Ovde dolazimo do druge velike životne istine, koja je kontradiktorna i pobija prvu, ali je veoma realna, a to je da je moguće sresti dobre ljude.
Srela sam se sa puno „rđavih“, onih koji nisu znali gde im je mesto, koji nisu znali da poštuju tuđe vreme, trud i rad, koji su nipodaštavali tuđe kvalitete, koji su novac stavljali ispred osećaja i kojima je trebalo malo da izdaju ono što su do tada zastupali, ljude koje su se vodili gordošću za koju nisu imali osnova, drugim rečima „malograđane“ ali u velikom gradu.
Srela sam malo ljudi „velikog srca“, čije je samo jedno srce dovoljno da nadmaši broj ovih drugih. Ljude koji nemaju predrasuda o drugima i svima pristupaju sa radošću, iskreno i otvoreno. One koje shvataju koliko je razumevanje i prihvatanje važno, naročito ovo drugo. Ljude koji su spremni da pomognu uvek kad mogu i koliko mogu, koji vole različitosti i ne osuđuju. Svi treba da budemo onakvi kakvi jesmo, na drugima je da to prihvate ili odbace. Takođe, svi treba da se trudimo da razumemo druge, jer je razumevanje ono što nama najviše treba.
Malo je ovakvih ljudi, ali u poslednje vreme ja ih srećem sve više. Nailazim i na one druge, naravno. Šta mislite, od kojih sam više naučila?
Takođe je pitanje kako sam sa puta naivnosti i idealizovanja, preko razočarenja i izrazitog nepoverenja prema drugima stigla do “neutralnosti”. Odgovor je jednostavan, upoznala sam prvo sebe da bi mogla da upoznam druge. Nisu se promenili ljudi već moj pogled na njih, nažalost bilo je i onih na koje nisam mogla da promenim pogled ma koliko sam se trudila. Intuicija mi je postala jača i postala sam strpljivija, ali i dalje sam ostala verna svom stavu, a to je da se dobrota kao i lepo ponašanje može naučiti, i da pre svega potiče iz porodice.
Dobrota i poštenje su dve neodvojive stvari, koje ne funkcionišu jedna bez druge. Nisam videla ni jednog rđavog čoveka koji je pošten, ili poštenog čoveka koji se loše ophodi prema drugima. Ponovo sve zavisi od šta ko podrazumeva pod dobrotom i poštenjem, na kraju ono što tražimo to i dobijemo.
Sada stvari radim drugačije. Više slušam druge i obraćam pažnju na njihove želje i osećanja, pa me stoga takvi ljudi i okružuju. Drugima dajem svoje pravo „ja“, sanjara, ćutljivu osobu ali i zanovetalo, kad mi kako dođe ili kako nalaže situacija ☺. Ljudi koji me sada okružuju su zaista kvalitetni, naučila sam da procenim čoveka i da se na vreme odaljim od svega što mi ne prija.
Trudim se da budem onakva kakve bi osobe volela da imam pored sebe. Kad gledam u osobu preko puta sebe, vidim svoj odraz u ogledalu i mnogo mi se sviđa to što vidim.
____________
Autor teksta: 
Zovem se Miljana Jovanović. Imam 23 godina. Diplomirani sam ekonomista, sa Master Akademskim studijama u toku. Radim u računovodstvu i to je posao kojim želim da se bavim u životu. Brojke su moja velika ljubav, ali pisanje je prva. Dosada sam pisala samo za sebe, ali sada mislim da bi bilo lepo da me neko čuje. Umetnost je moja strast. Sanjar sam, volim da stvari krojim i udešavam po svojoj meri. Dobar sam i pomalo čudan stvor. Verujem sebi. Moj moto je jednostavno: „Kad hoćeš, možeš sve“.
Comments are closed.