Izgovori. Jedna jako dobro proučena reč sa izuzetno snažnim efektom, kojeg često ni nismo svesni. Strašno želimo, ali nešto nas koči i zakopava u mestu. Nećemo sami, šta ako ne uspemo, šta će drugi misliti, kako početi… Odgovor na svaku našu nedoumicu, na najjednostavniji i najtačniji mogući način, prožet je sledećom rečenicom:
,, Ako ti je potreba za podrškom veća od potrebe za ostvarenjem sopstvenih snova – onda je potrebno da preispitaš svoje snove. “
Upravo njom je, Bogdan Stevanović, dao opis svog uspeha. U trenucima kada njegov blog nije išao željenom putanjom, on je probio led još intenzivnijim radom – apsolutnim ukidanjem cenzure i dopuštanjem sebi da se izrazi kroz svaku svoju pisanu reč. On je osećao, pisao ono što oseća i osećao ono što piše. Tekstovima je omogućio drugima uvid na scenu iza zavese, a svojom humanitarnošću, primer kako je lako i lepo pomoći drugima.
U kom periodu života si osetio potrebu da se iskažeš pisanim rečima i da te drugi ljudi čitaju? Da li je to nešto što te je pratilo od malih nogu, ili je postoji neki ključni događaj koji je bio okidač?
Oduvek sam nešto piskarao, ali definitivno je bilo potrebno vreme da shvatim da volim da pišem i da imam potrebu da pišem.
Tokom srednje škole moje pisanje je bilo na nekom nesvesnom nivou. Iako sam imamo zabeležene neke svoje misli na zadnjih stranicama skoro svake sveske, tada nisam ni pomišljao da ču se baviti pisanjem i imati objavljene knjige.
Tokom fakulteta bavio sam se glumom i šarao kroz žanrove knjiga koje su me interesovale da čitam i voleo sam da čitam kolumne koje su pisali Basara, Tijanić, Igor Karanov, Marko Vidojković za mnoge muške magazine koji su u tom trenutku bili popularni. Tada sam shvatio da i ja imam mnogo toga već napisanog, pa sam se odlučio da napravim svoj blog davne 2011. godine. Niko ga nije čitao do 2015. godine. Bukvalno niko. Onda sam mu dao ime Blogdan i počeo da pišem ogoljenije – kao da niko neće čitati i baš tada su počeli mnogi da ga čitaju.
Budući da pišeš jako otvoreno o svojim osećanjima, iskustvima, mislima… da li smatraš sebe, onime što bismo danas nazvali, ,,lajf koučem”? Kakav je tvoj stav prema ljudima koji se svakodnevno na društvenim mrežama bave ovime?
Kao što si rekla ja pišem o svojim osećanjima, jer to je jedini fundus u koji pisci mogu da zalaze. Radim to savremenim, prizemnim, govornim jezikom i na internetu, tako da je to lako dostupno i prijemčivo ljudima za čitanje, ali ja ne dajem savete niti delim metode kako ljudi treba da žive živote.
Ne obećavam boljitak niti radim individualne sesije i seminare. Da se razumemo, nemam ništa protiv ljudi koji se time bave, ali ja sam ipak samo pisac koji piše knjige i mašta o boljoj sutrašnjici.
Svako od nas ima jako teške životne trenutke koji nam se, nekad, čine nepremostivim. Šta ti radiš tim danima i kako održavaš vedar pogled na svet?
Odem da dremam. Pošto poslednjih pet godina živim u Španiji siestu sam prisvojio čim sam se preselio, kao da sam pravi Španac. Nemam neki magičan trik kojim održavam vedar pogled na svet, ali ako u životu nisi cinik i lezilebović, dođe trenutak kada shvatiš da te ništa drugo osim zdravog optimizma i vedrog pogleda na život ne može odvesti daleko. Što pre shvatimo da nemamo izbor osim da prevazilazimo teškoće i iznalazimo razloge za osmehe – život će nam biti lakši.
Šta te je podstaklo da napraviš svoju humanitarnu aplikaciju i da baš na taj način pomažeš ljudima? Da li misliš da ljudi imaju razvijenu ,,humanitarnu svest”?
Ovo je jedno duboko pitanje za mene, i teško mi je da odgovorim na njega u par rečenica, ali ću pokušati ukratko.
Prvenstveno me je podstaklo dugogodišnje prijateljstvo koje imam sa Tamarom, jer ne postoji osoba na ovom svetu sa kojom bih mogao nešto slično da uradim niti sa kojom bih se upustio u avanturu da dva puta prepešačim Srbiju uzduž i popreko.
Zatim prkos i bunt, da pokažem i društvu i sistemu u kom živimo da dvoje ljudi i jedna ideja mogu da menjaju svet, da skupe pola miliona evra u humanitarne svrhe i, što je najvažnije, da jedna ideja može da digne 650.000 ljudi na noge da instaliraju aplikaciju i pešače.
Takođe, ja od Srbije kao države nikada nisam dobio ništa, u životu mi je država mnogo više uskratila nego što mi je dala – zato sam iz nje i otišao. Ali su mi zato ljudi koji žive u Srbiji dali mnogo na jednom emotivnom i metafizičkom nivou. Zato je moje humanitarno zalaganje ujedno i politički stav.
Srednji prst državi, a pare i boljitak običnim, dobrim ljudima i nevinoj deci. Zato se i vratim iz belog sveta da organizujem humanitarne akcije, organizujem književne večeri i grlim prijatelje u kafanama. Ako to nije patriotizam, ja ne znam šta je (hahaha)
Kako bi ohrabrio ljude koji žele da se bave pisanjem, a nedostaje im samopouzdanja? Da li si ti imao podršku u praćenju svojih snova?
Ako ti je potreba za podrškom veća od potrebe za ostvarenjem sopstvenih snova – onda je potrebno da preispitaš svoje snove. Mislim da je podrška precenjena, jer je uvek nešto nad čime pojedinac ne može da im kontrolu i podrška je uvek stav koji je filtriran kroz iskustvo drugih ljudi. A oni ne znaju šta mi osećamo, želimo, planiramo. Odustati od potrebe za podrškom je zapravo najbolja podrška koju možemo dati sami sebi.
Šta bi izdvojio, kao osnovne životne lekcije kroz koje si morao da prođeš, da bi danas bio osoba kakva jesi?
Saznaj šta je to što voliš, za čime ti srce igra, na šta se naježiš, koje su tvoje strasti i šta je tvoj pokretač – i od toga ne odustaj. Veruj u proces, veruj u nešto veće od tebe, i okreći glavu ka svetlosti jer samo to te može voditi iz mraka.
Za kraj, možeš nam navesti neke osobe koje su tebe inspirisale i podstakle da napreduješ?
Sve one koje su mi u životu učinile nešto nažao. Šaljem im srdačan pozdrav i jedno veliko hvala. ☺
________________
Autor:
Moje ime je Irina.
Studiram psihologiju na Filozofskom fakultetu. Hobi mi je neprekidno razmišljanje i ponekad iz njega izvučem gomilu zanimljivih pričica. Nepopravljivo sam romantična. Verujem u sudbinu, ali u to da mi biramo da li ćemo ići njenim putem. Uživam u džezu, kafi, zalascima, trilerima i naravno, pisanju.
About Author
