Savremena domaća književnost dobila je snažno i emotivno novo ostvarenje – roman „Pozdravite moga tatu“ autora Aleksandra Petrovića. Ovo nagrađivano delo, koje je osvojilo prvo mesto na konkursu za najbolji prozni rukopis 2024. godine, već po objavljivanju izazvalo je veliko interesovanje publike i književne kritike.
Kroz priču o odnosu oca i sina, Aleksandar donosi duboko ličnu, ali univerzalno prepoznatljivu temu – porodične odnose, generacijski jaz i emocionalne terete koje nosimo kroz život. Radnja smeštena u savremeni Beograd dodatno pojačava autentičnost i atmosferu, čineći ovaj roman jednim od najznačajnijih naslova domaće književnosti poslednjih godina.
U nastavku pročitajte ekskluzivni intervju sa autorom, u kojem otkriva inspiraciju, lične motive i poruke koje stoje iza romana „Pozdravite moga tatu“.
Kako biste u jednoj rečenici opisali suštinu romana „Pozdravite moga tatu“?
„Pozdravite moga tatu“ nije samo roman o generacijskom jazu, to je topla, britka i dirljiva pripovest o emocionalnim teretima koje nesvesno nosimo, o ulogama koje nam porodica dodeljuje i o hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim pričama.
Šta Vas je lično najviše pokrenulo da napišete priču o odnosu oca i sina?
U književnosti je odnos između roditelja i dece jedna od veoma čestih i meni uvek zanimljivih tema. Pomislio sam da je ovo dobar trenutak da dam svoj doprinos, s obzirom na to da, koliko znam, u našoj književnosti nije tako čest prikaz odnosa oca koji se bliži devedesetoj i sina koji je napunio pedeset. Obojica su u drugoj polovini života, na različitim pozicijama naravno, ali su teme koji ih zaokupljaju manje-više slične.
Koliko je ovaj roman intiman za Vas – ima li u njemu autobiografskih elemenata?
Svaki roman koji pišem uvek sadrži neke moje priče, nedoumice ili iskustva pa tako ni ovaj nije izuzetak. Naravno, zarad dobre priče se menjaju ti autobiografski elementi koji nemaju uvek književni kvalitet.
Da li ste tokom pisanja više razumeli oca ili sina?
Pisao sam iz sinovljeve perspektive, ali sam se trudio da ih obojicu prikažem objektivno, kao što smo zapravo svi mi, mešavina različitih osobina, ali naposletku bilo mi je najvažnije da se bez obzira na sve njihove razlike vidi da je njihov odnos pun ljubavi, onakve kakve su sposobni da je prime i pruže.
Mislite li da ćutanje u porodici više šteti nego što čuva mir?
To sve zavisi od porodice, postoje one u kojima se sve iznosi na videlo, raspravlja i rešava uz povišene glasove, a tu su i one tihe koje vole da nesuglasice guraju pod tepih. U svakom slučaju razlozi tih ćutanja uvek dođu na naplatu u nekom trenutku.
Koliko su konflikti između generacija danas dublji nego ranije?
Ne mislim da su ti sukobi dublji, suština je uvek loša komunikacija i nedostatak želje da se razume druga strana, kao uostalom i kad su drugi konflikti u pitanju. Svet se ubrzano menja i prethodna generacija teško može da uhvati korak sa sledećom, ali mislim da je baš to ključno, da se sretnu na sredini i pomognu jedni drugima, stariji iskustvom, a mlađi ukazivanjem na ono dobro što su donele te promene.
Da li je moguće zaista promeniti odnos koji traje decenijama?
Ja verujem da jeste, a psihoterapeuti to mogu da potvrde, ili me demantuju. Ono u šta verujem je da je to proces i da se neće desiti preko noći. Drugo, važno je i zbog čega se javila potreba da se taj odnos promeni i treće, čak i ako se to ne desi do kraja mislim da je važno da drugoj strani kažemo šta imamo i oprostimo jedni drugima.
Koliko nas porodične uloge određuju – i da li možemo da ih prevaziđemo?
Mislim da to zavisi od toga kako percipiramo te uloge. Ako su one kruto omeđene i ne postoji volja da se prilagođavaju situaciji u porodičnim odnosima, onda nas mogu ukopati u mestu, odakle nema napredovanja. Verujem da je naš zadatak da ih prevaziđemo, ali ne u smislu da postoji nešto bolje što bi trebalo da postanemo, nego da ih uskladimo u odnosu na druge članove porodice i nekako pokušamo da napravimo malu složnu zajednicu koja će nam biti temelj i pribežište.
Zašto ste izabrali Beograd kao prostor u kojem se odvija ova intimna priča?
Beograd je moj rodni grad, najbolje ga poznajem i osećam. Takođe, mislim da je literarno veoma zanimljiv sa svim kontrastima koje poseduje kao i činjenicom da se stalno menja. Verujem da je dobro okruženje da se prikaže istorija jedne porodice kroz generacije koje su živele u njemu.
Vaš stil spaja humor i emociju – da li je humor način da se lakše progovori o teškim temama?
Baš tako, humor je tu da se čitalac rastereti kad se susretne s teškim temama u romanu. On je neophodan kako bi se stvorila ravnoteža i misli pravilno usmerile. U romanu „Pozdravite moga tatu“ prisutna je mahom ironija i samoironija, ali ima i baš komičnih delova, meni je barem bilo smešno kad sam to pisao, a čujem da se i čitaocima dopada.
Kakve reakcije čitalaca su Vas najviše pogodile ili iznenadile?
Za sad nije bilo nekih negativnih reakcija, više ličnog mišljenja šta nedostaje ili šta je višak, ali to je skroz u redu pošto postoji onoliko verzija romana koliko ima čitalaca. Iznenadilo me što su mi ljudi govorili da sam uspeo da uhvatim duh svih tih porodica koje su zajedno sazrevale u tom periodu tranzicije (ima li mu kraja) i kako su uspeli da se pronađu u tim porodičnim odnosima iako su odrastali u potpuno drugačijem porodičnim konstelacijama.
Ako bi čitalac poneo samo jednu misao iz ove knjige – šta biste voleli da to bude?
Nije lako, ali vredi pokušati voleti i prihvatiti bližnje onakve kakve jesu, uz postavljanje zdravih granica, jer ćemo tako najbolje upoznati sebe.
Roman „Pozdravite moga tatu“ autora Aleksandra Petrovića nije samo još jedna priča o porodičnim odnosima – to je snažna, emotivna i introspektivna knjiga koja podstiče čitaoce da preispitaju sopstvene odnose, komunikaciju i granice.
Kroz kombinaciju humora, ironije i duboke emocije, ovaj roman uspeva da istovremeno zabavi i pokrene, ostavljajući snažan utisak i nakon poslednje stranice. Upravo zato ne čudi što je već osvojio i publiku i kritiku, kao i prestižnu nagradu za najbolji prozni rukopis.
Ako tražite savremen domaći roman koji otvara važna pitanja o porodici, identitetu i oproštaju – „Pozdravite moga tatu“ je knjiga koju ne treba da propustite.
About the Author
