Strah od vožnje često se potcenjuje. O njemu se retko govori ozbiljno – češće kroz šalu ili stereotipe. Ipak, za mnoge žene, on nije samo nelagoda, već prepreka koja utiče na svakodnevni život, samopouzdanje i osećaj slobode.

U ovom iskrenom razgovoru donosimo priču žene koja je godinama živela u uverenju da vožnja “nije za nju”. Danas, kroz svoj digitalni dnevnik, ne samo da vozi – već ohrabruje hiljade drugih žena da se suoče sa sopstvenim strahovima.

Ovo nije priča samo o vožnji. Ovo je priča o kontroli, ranjivosti, hrabrosti – i o tome šta se desi kada konačno prestaneš da bežiš od sebe.

Kada si prvi put shvatila da strah od vožnje ima kontrolu nad tobom, a ne obrnuto?

Strah zapravo nikada nije imao kontrolu, u pravom smislu, uvek sam bila ta koja je želela da njega kontroliše, tako što sam taj osećaj ostavljala po strani. Nisam ulazila u konfrontaciju s njim. Na primer, vožnja je u samom startu budila neku vrstu nelagode, kada sam dobila na kraju srednje škole poklon za rođendan da polažem. Rekla sam, a da nisam ni otišla na časove vožnje – neću da vozim i počela da plačem. I s tim osećajem je tekla obuka, nisam htela da prihvatim da se zaista bojim, nego sam to stavila u folder “ne volim, ne želim, ne treba mi, nisam za to”. Potpuno sam ubedila sebe da vožnja i ja nismo dobar tandem i to je trajalo 10 godina.

Koji je bio trenutak kada si pomislila: “Ja ovo nikada neću prevazići”?

To nije bila samo pomisao, čini mi se da je to bila odluka da ne želim da vozim, odnosno ne želim da se suočim sa tim osećajem straha i odgovornosti kada sam sedneš u auto. Jedno je kada je neko pored vas, kao što je instruktor vožnje i duple komande, a nešto sasvim drugo kada na primer sa 18 godina treba da sednete i samostalno vozite. Prosto u mojoj glavi je to tada zvučalo kao prevelika odgovornost i obaveza, na koju nisam bila spremna, a tada je izgledalo kao da nikada i neću biti.

Kako izgleda tvoj unutrašnji dijalog u sekundi pre nego što okreneš ključ?

Prva pomisao mi je uvek da verujem da mi sve dobro ide u susret jer sam kasnije shvatila da imam izuzetan strah od toga što ne mogu da predvidim. Nastala je i ta moja misao – daj sebi vremena da zablistaš, koja me vozi kroz sve životne situacije i borbe. Toliko smo svi zaplašeni brzom i neodgovornom vožnjom, da mi je to baš bilo teško da prevaziđem, da moram da verujem i u druge vozače istom snagom kao što verujem u sebe. Vožnja me je naučila šta znači oprez, strpjenje, da kao i život zahteva vreme i iskustvo, da ništa ne dolazi preko noći.

Da li je tvoj strah bio više vezan za samu vožnju ili za osećaj da nemaš kontrolu nad sobom u tom trenutku?

Kao što sam već navela – nisam se plašila sebe, niti da ne umem da vozim, plašila sam se da pustim kontrolu kad situacijama koje zaista nisu u moći nijednog vozača. Može se reći da sam se plašila svega što vožnja sa sobom nosi, a to su neizvesnost i odgovornost za svoj i tuđ život. Plašila sam se nepoznatog puta, kamiona, motora na putu, krivina, da neko ne izleti, uzbrdica, nizbrdica, kiše, snega, leda, ma svega. Užasan stres sam imala da ne pukne guma negde na putu, na samom početku sam se plašila da ću sipati pogrešno gorivo i onda million tih sitnica na jednom mestu vrši izuzetan pritisak, pa samo jedna stavka da ne štima kako treba, odmah kreće blaga panika.

Na koje načine je taj strah tiho uticao na tvoj život – možda čak i onda kada ga nisi bila potpuno svesna?

Prvi put sam osetila da sam “polu-čovek” bez vožnje, verovali ili ne, kada sam postala mama i kada sam se zaposlila, i to je već sa 24 godine postalo moja realnost. Prvo nisam mogla dete da odvezem do lekara ili u vrtić, potom na poslu napredovanje u marketingu je vezano za to da ste aktivan vozač jer se dosta vremena provede na terenu. Iako sam osećala da “manje vredim” to ubeđenje da ne želim da vozim, jer to nije za mene, je bilo i dalje veoma jako. Onda su te situacije počele da se gomilaju i da me parališu u pravom smislu te reči, onda sam prelomila da ta nelagoda, strah, manjak vere i u sebe, kako god to zvali, neće biti jači. 

Da li je bilo trenutaka kada si počela da gubiš veru u sebe – i šta te je ipak nateralo da ne odustaneš?

Onog dana kada sam rešila da sa 27 godina, po preporuci nazovem instruktorku vožnje za dodatne časove, za mene više nije bilo dileme da želim da pobedim. Bilo je dana kada mi je svaki šum smetao dok vozim, a kamoli da mi neko priča tokom vožnje kako treba da vozim. Osećala sam još veću nelagodu kada je neko sa mnom dok vozim i da ne bih odustala i poklekla rešila sam da godinu dana vozim potpuno sama. Davala sam sebi dnevne domaće zadatke svaki dan ista ruta kuća-posao, nisam je menjala rutu, niti se izlagala novim jer me je to uvek iznova vraćalo u osećaj straha. Kada sam stekla rutinu, upoznala pravila igre, naučila kako auto “diše” i kako saobraćaj u realnosti funkcioniše, sve je postalo mnogo lakše.

Koji je bio tvoj prvi mali čin hrabrosti koji je dokazao da promena ipak jeste moguća?

Rekla bih digitalni dnevnik jedne drajverke @maxmamasita (izvedeno je iz imena mog sina, Maksima) o strahu od vožnje koji vodim na društvenim mrežama. Onaj trenutak kada sebi kažeš: “Ovoga se plašim, ok krećem mu u susret, neću više bežati i praviti se da ne postoji”. Ogolila sam se pred milionskom publikom, koliki je mesečni doseg objava, u nadi da će moja priča inspirisati makar jednu devojku, ženu da nije jedina, nije sama u toj borbi. Ipak, na kraju nijedan strah ne dolazi sam, samo se ovaj za volanom nekako baš vidi i oseća, u vratu, stomaku, rukama koje drhte, nogama koje odbijaju poslušnost. 

Zašto si odlučila da svoju najranjiviju borbu pretvoriš u javni digitalni dnevnik?

Kada sam se suočavala sa ovim strahom u punom jeku, činilo mi se da sam jedina, da niko o njemu nije pričao ili se pričalo kroz šalu, da žene baš nisu vešti vozači i šta će žene za volanom. Okruženi smo prelepim pričama o uspehu, neustrašivosti, instagramičnim kadrovima u kojima je svaki detalj savršeno uklopljen, onda sam shvatila da je baš strah, bilo od vožnje, roditeljstva, posla, života, iz nekog ličnog iskustva potpuno zanemaren. Ljudi žele ljude. Njihove priče. Nama ne treba još jedan savet, treba nam neko ko nas razume i bar digitalno prigrli. 

Da li ti je deljenje priče pomoglo više nego što si očekivala – ili te je dodatno plašilo?

Digitalni dnevnik koji vodim je meni značajno olakšao teret koji sam nosila, kada kreneš da se kroz priču suočavaš sa tom nelagodom u stomaku, osetiš olakšanje. Kažu da putovanje razumevanja sebe počinje od sebe, pa tek onda ide ka drugima. Od kada vodim digitalni dnevnik, shvatila sam da je nešto za nekoga san, a za nekoga noćna mora. I kada neko kaže da se nečega plaši, ne treba da ga ubeđujemo da to nije ništa i da svako “ma samo vozi” ume da postane strašno opterećenje, kako svi mogu, a samo ti ne. Važno je da na teret nečiji ne dodajemo još, već da probamo da nađemo način da pomognemo – podrškom, razumevanjem, slušanjem, ohrabrenjem kroz svoju priču i iskustvo, pozivom da provozate krug zajedno. Kada su počele da se javljaju druge žene da su zahvaljujući tom sadržaju, samo gledanjem, uspele da pobede strah i da voze, znala sam da je vredelo i da je sve imalo smisla. 

Koja poruka od neke žene koja te prati te je najviše pogodila?

Bilo je jako tužnih i potresnih priča drugih žena, od bolnih razvoda i da su prepuštene same sebi, da im je vožnja neophodna, do toga da moraju dete da odvedu na terapije, da su ostale same sa decom nakon smrti partnera koji je vozio jedino. U tom trenutku imate potrebu da otrčite tamo i da ih jako zagrlite. Shvatite da duša na dušu klikne, a ne na sadržaj.

Da li si danas bez straha – ili si naučila kako da ga vodiš, a ne da on vodi tebe?

Slagala bih da kažem da danas, nakon osam godina aktivne vožnje, ne bude trenutaka bez straha. Tu je kada vozim van zemlje sa detetom, kada vozim noću, po lošem vremenu, i dalje mi se stegne stomak kada treba da preteknem kamion ili cisternu. Samo sada umem da prepoznam i umem s njim, muzika mi mnogo pomaže da skrenem fokus sa straha, volim da pravim pauze za kafu, pričam sebi diši i što bi moj sin rekao – suoči se sa svojim strahovima; samo jako i samo hrabro, napred.

Ako neka žena upravo sada drži ključeve u ruci i ne sme da krene – šta mora da čuje?

Vratiću se na misao sa početka – daj sebi vremena da zablistaš i ništa na silu, bez vožnje se živi, ništa ne moramo i sve možemo kada to zaista osetimo da želimo i da smo u skladu s tim. I ovo: “U koga si sve lutko verovala, šta te košta da malo poveruješ i u sebe?” Vozimo dalje zajedno u nove pobede svakog straha.

Ova priča nas podseća da hrabrost ne znači odsustvo straha, već odluku da mu priđemo bliže, korak po korak.

Strah od vožnje je možda vidljiviji od mnogih drugih, ali njegova suština je ista: sumnja, kontrola, neizvesnost. I baš zato ova priča prevazilazi volan,  ona govori o svakom strahu koji nas sputava da živimo punim kapacitetom.

Možda najvažnija poruka koju nosimo iz ovog razgovora je jednostavna, ali snažna:
ne moraš biti spremna odmah – dovoljno je da budeš spremna da pokušaš.