Postoji jedna posebna tišina u sećanjima onih koji su odrastali bez interneta u Jugoslaviji. Tišina bez notifikacija, bez vibriranja telefona, bez beskrajnog skrolovanja. U toj tišini čulo se mnogo više – smeh dece u dvorištu, zveket ključeva oko vrata, glas majke koja s prozora zove na večeru.

Odrastanje bez interneta u Jugoslaviji nije bilo siromašno informacijama – bilo je bogato životom.

Detinjstvo na ulici, ne na ekranu

Naša društvena mreža bila je ulica. Igrali smo klikere, lastiš, žmurke i fudbal do mraka. Prijatelje nismo „dodavali“, već ih upoznavali gledajući ih pravo u oči. Ako neko nije izašao napolje tog dana, znali smo da je bolestan – ili kažnjen.

Dogovori su se pravili unapred, često dan ranije. Nije bilo poruka u poslednjem trenutku, samo obećanja koja su se morala držati.

Pročitaj i:

Detinjstvo nekad i sad

Znanje se tražilo strpljenjem

Kada nas je nešto zanimalo, nismo „guglali“. Pitali smo starije, tražili u enciklopedijama, čekali emisije na televiziji ili odlazili u biblioteku. Svaka informacija imala je težinu jer se do nje dolazilo sporije.

Možda smo znali manje, ali smo pamtili više.

Televizija kao porodični ritual

Jedan ili dva kanala. Crno-bela slika koja okuplja celu porodicu. Uveče se znalo – dnevnik, pa serija. Nije bilo gledanja „kad god hoćeš“. Ako propustiš epizodu, čekaš reprizu.

Te večeri su bile mali praznici bliskosti.

Pisma, razglednice i čekanje

Ljubavna pisma nisu stizala u sekundi. Čekala su se danima. I baš zato su bolela više, radovala jače i čuvala se godinama u fiokama. Svaka reč bila je promišljena, svako „nedostaješ mi“ rukom napisano.

Sporiji život, dublja sećanja

Odrastanje bez interneta u Jugoslaviji značilo je imati više vremena – za dosadu, za maštu, za razgovore. Nije sve bilo idealno, ali je bilo stvarno. Manje fotografija, ali više uspomena. Manje poruka, ali više zagrljaja.

Danas imamo sve na dlanu, ali ponekad nam baš to „sve“ oduzme ono najvažnije – prisutnost.