Kada razmišljam o detinjstvu kao periodu koji je prošao a koji je za mene bio veličanstven, imam osećaj da me svaki put obuzme seta i prekrije neki nalet tuge za nečim što se više nikada neće ponoviti. Detinjstvo je najvažniji period u toku našeg odrastanja i života, i ono što nas tada roditelji nauče i što tada prihvatimo i kao sunđer upijemo sve ono što je dobro, značiće da smo na pravom putu da postanemo pravi ljudi. Kako obično sve ima dve strane, takav je slučaj i sa detinjstvom.
Istina je da nisam rođena u onom zlatnom periodu kada je sve bilo sjajno i bajno, ali sam rođena baš na prelasku iz jednog dobrog i zdravog života u jedan virtuelni, u neki sa ne baš toliko puno smisla.
Kako sam osoba koja se selila sedam puta, svoje detinjstvo i doživljaje u istom najviše pamtim u jednom selu u Vojvodini, tačnije, u Bođanima. Sećam se odlaska u vrtić, svog prvog vraćanja kući bez ičije pratnje, svojih prvih drugara, učiteljice i života koji sam tada vodila. Sećam se kolika je sreća tada bila otići u obližnju prodavnicu i kupiti tada popularne Winx žvake, čuveni sladoled od jagode u kornetu ili neki drugi slatkiš. Kada sam prvi put trebala sama da odem u prodavnicu sa svojim tamno ljubičastim biciklom, sećam se da mi je tata rekao nešto što i dan danas pamtim, a to je: ,,Ako te kidnapuju, plakaćemo tri dana i posle te zaboraviti’’, što je, naravno, šala. Moram priznati da mi tada i nije bilo baš svejedno, ali danas se rado smejem tome kada se setim (kao i sada dok pišem ovo). Sećam se kada sam naučila da vozim rolere i kada sam dobila kockastu torbu za polazak u prvi razred osnovne škole. Svake nedelje bih čekala mamu sedeći na ljuljašci u dvorištu, ne bi li videla je li mi možda kupila klompe koje od radosti ne bi skidala.
Sećam se svakog čekanja ispred tv-a kako bih gledala ,,Tesnu kožu’’, ,,Žikinu dinastiju’’ i ,,Hajde da se volimo’’. Često bih puštala hitove Lepe Brene i Zdravka Čolića, a Cecina pesma ,,Lepi grome moj’’ je tada bila najslušanija na radiju. Serija uz čiju lepotu i dan danas umem da pustim suzu jeste ,,Policajac sa Petlovog brda’’, a Šurda iz ,,Vrućeg vetra’’ je lik kojeg sam kao mala (a i danas), volela i poštovala upravo zbog svoje veličanstvenosti koju je malo ko mogao da razume. Uz takve filmove, serije, likove i pevače sam ja odrastala, a njima sam zahvalna što su bili i ostali deo mog života.
Kako ovo ne bi preraslo u moje opisivanje sopstvenog detinjstva koje je zaista bilo onako kako sam i napisala gore, moram skrenuti sa toga i preći na onu drugu gore pomenutu, ne baš tako sjajnu stranu. Sada se postavlja pitanje: ,,U čemu je ovde problem?’’
Dragi čitaoci, ovde ima problema toliko da, kada bih se zadržala na svakom ponaosob, niko ne bi nastavio dalje da čita. Kompjuteri, mobilni telefoni, nove tehnologije i internet. Danas deca ne žele da jedu ukoliko nemaju pušten crtani na Youtube-u, ne žele da izlaze napolje zbog igranja igrica na telefonu i da odu u krevet dok im se ne da telefon, pa makar i na deset minuta.
Nekadašnje druženje napolju sa vršnjacima je zamenilo igranje ,,Fife’’ na kompjuteru sa ,,online drugarima’’. Nekadašnji odlazak u školu sa decom iz kraja je zamenilo odvoženje automobilom do škole, iako do iste ima svega nekoliko ulica. Nekadašnje penjane po drveću je zamenjeno gledanjem Youtube-era koji isto to rade. Čitanje knjiga je zamenjeno snimanjem videa za TikTok, a nekadašnji razgovor sa vršnjacima u parku je zamenjen telefonskim video pozivima.
Nije tačno kada kažu da se vreme menja, ono uvek ostaje isto, a ljudi su ti koji se menjaju. Zahvalna sam Bogu i svojim roditeljima na svom detinjstvu, dok za svoju mlađu braću i sestre iz familije ne mogu da kažem isto, taj virtuelni svet im se uvukao pod kožu i ne vide dalje od toga.
Ukoliko ovo čita neki roditelj ili možda budući, želim da mu poručim da ne dozvoli da mu ,,moderno društvo’’ određuje na koji način će da vaspitava svoje dete. Imati detinjstvo ispunjeno pravim vrednostima je dragoceno, a odrastati u istom je pravo blago, verujte mi na reč!
_________
Autor: Andrea Dobrosavljević 
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.
About Author
