Zdrava porodica iz ugla jednog deteta

U poslednje vreme ne nalazim mnogo inspiracije za pisanje, nekako sam sva u nekoj žurbi, vreme mi prolazi neverovatno brzo, dešava mi se gomila stvari, a ja imam osećaj kao da stojim sa strane i gledam. Možda sam malo zaboravila na sebe. Čudno, dešavalo mi se pre da zaboravim knjigu, torbu, ključeve, telefon, nekad čak i glavu zaboravim , ali sebe sam uvek nosila sa sobom. Tako su me učili, da uvek budem ja, bez maske, pretvaranja i lažnih lica.

 

Ovo je samo uvertira, u ono o čemu danas želim da pišem. Razmišljala sam koje teme da se dotaknem, pa sam posle jednog teksta koji sam pročitala na blogu odlučila da se vratim na temu o kojoj uvek može da se piše, a to je porodica. Pogodilo se eto da se danas obeležava svetski dan porodice. Sociolozi i psiholozi su se dosta bavili zdravom porodicom kao institucijom, a šta bi o njoj mogli da kažu laici kao što sam ja?

 

Kao dete koje je odraslo u zdravoj i funkcionalnoj porodici, neću pisati o svojoj porodici, jer bi bila previše pristrasna. Pokušaću da iz svog iskustva, i iskustva ljudi za koje znam da su rasli u ovakvim porodicama, dočaram koje prednosti  zdrava porodica donosi deci i šta deca nauče od zdravih roditelja.

 

Mislim da je suvišno pisati o tome kako je porodica najveće bogatstvo. Sve porodice su drugačije na svoj način, svaka ima svoj način funkcionisanja i svoju tradiciju, samo je bitno da se svi članovi porodice u tome pronalaze. U svakom slučaju, lepo je znati da te neko negde čeka, da brine o tebi, da mislim na tebe i da je tu da ti pruži ruku kad god je to potrebno.

 

Kad kažem zdrava porodica, mislim na onu porodicu u kojoj se između roditelja i dece razvio odnos poverenja, bliskosti i privrženosti. Nikako ne mislim na modernu ili tradicionalnu porodicu, samo na način življenja bez svađa, stresa i tenzije, pun razumevanja, gde su svi članovi ravnopravni i svako ima pravo na slobodu mišljenja i govora. Poznajem mnogu decu kojoj su roditelji razdvojeni, i decu koja su nažalost ostala bez jednog roditelja, a koja su uspešni i ostvareni ljudi, sve zahvaljujući uspostavljenom zdravom odnosu u detinjstvu. Lepo detinjstvo, preduslov je za dobar život.

 

U zdravoj porodici deca se pre svega uče ljubavi, uče se da vole i da dele, da znaju da ako ima za jednog ima za sve. Deca iz zdrave porodice znaju šta je poštovanje i gostoprimstvo, ona dočekuju punog srca i raširenih ruku, a isto tako i ispraćaju. Ovakva deca znaju da cene prave vrednosti, znaju da titula i status ne čine čoveka, već spremnost da se nekome nađe u nevolji. Bliski odnosi u porodici pomažu deci da budu iskreni, da se ne boje da se povežu sa ljudima i da imaju poverenja u njih, što im u životu može veoma koristiti. Deca iz funkcionalnih porodica znaju da se bore za sebe, ali samo svojim kvalitetima, ne podvalama i podmetanjem noge nekome.

 

Sve reči koje izgovorimo, naša dela i postupci odraz su obrazaca ponašanja koje smo od nekoga preuzeli. Tokom odrastanja gledamo u svoje roditelje, bake i deke, braću i sestre i od svakog od njih preuzimamo nešto. Porodica je naša osnova i početak, sve ostalo je nadogradnja. Kroz porodične odnose formiramo svoju ličnost i učimo se da budemo ljudi. U porodici se uči ono što se ne uči u školi. Greši svako ko kaže da je porodica dopuna školi. Porodica nikako ne može biti dopuna za školu, pre će biti da je škola dopuna porodici.

 

Zdravi roditelji uče decu da budu poštena. Zdravi roditelji naučili su svoju decu da ne okreću glavu ni od koga na ulici, da se ne ponašaju bahato i prave da ne poznaju nekog za koga su do juče govorili da mu je prijatelj. Zdravi roditelji preneli su svojoj deci, da u životu neće uvek biti lako, da će im se nekad činiti da je sve sivo, ali da sve prođe i da nas sve što nas ne ubije ojača.

 

Zdravi roditelji naučili su decu da se smeju od srca i da je važno boriti se za onog do koga nam je stalo isto kao i za sebe.

Oni su naučili decu da ne lažu, svojim primerom su im pokazali kako da stanu iza svojih postupaka. Usmeravali su ih na pravi način i pokazali im da je važno da imamo svoj stav koji ćemo braniti, a takođe i da je u redu da se nečiji stav razlikuje od naših i da nije potrebno nikome nametati mišljenje koje nije njegovo. Deca ovakvih roditelja znaju i da je nekad bolje svoje mišljenje zadržati za sebe.

 

Deca iz funkcionalnih pororodica se kroz život vode principom: „ono što ne želiš sebi, ne poželi ni drugome“; što se kasnije vidi i kroz njihov život, kroz izbor prijatelja i saputnika. Ovakva deca ne diraju nikoga ko ne dira njih, ne leče svoje nesigurnosti i komplekse na drugim ljudima, zbog toga što ih nemaju, ponosni su ali ne i  arogantni. Kada im život ukrsti puteve sa onima koje možda nikad na ulici ne bi pozdravili, znaju kako da prevaziđu takvu situaciju. Deca ovakvih roditelja znaju da pokažu poštovanje i onome ko možda to nije zaslužio. Ona nisu egoisti, znaju da se svet ne vrti oko njih, ne misle da su savršeni, jer istina je da niko nije savršen, niti bolji od nekoga, ljudi su samo posebni svako na svoj način. Da bi došli na razinu da smo bolji od nekoga, moramo prvo da budemo isti,  a to je nemoguće jer dve iste osobe ne postoje.

 

Najvažnije od svega je znati, da su roditelji takođe ljudi od krvi i mesa, i da i oni nekad mogu da pogreše. Međutim, njihove greške skoro nikad nisu namerne, jer sve što rade rade za naše dobro. Mene je nemoguće ubediti da postoji roditelj koji ne voli svoje dete. Što sam starija sve više razumem svoje roditelje i neke njihove postupke koje možda pre nisam razumela. Iako sam rekla da neću pisati o svojoj porodici, ne mogu a da ne naglasim da je ono što je meni porodica dala od neprocenjive vrednosti.

 

Naučila me je da budem svoja, da verujem u sebe, da imam samopouzdanje, naučila me je da se borim, kad padnem da ustanem i nastavim dalje, i da pred bilokim ne saginjem glavu. Porodica mi je dala do znanje da sam sigurna, da imam uvek gde da odem, da imam sigurnu luku, nekog ko će me podržati u svemu što odlučim i da ću koliko god da imam godina, čak i kad budem imala svoju decu uvek biti dete, jer ja jesma nečije dete. A da, umalo da zaboravim, naučila me je i da uvek nosim sebe sa sobom.

 

Deca iz zdravih porodica ne osuđuju i ne povređuju. Deca iz zdravih porodica se ne plaše ni uspeha, ni neuspeha, ne prave svoje korake i ne vuku poteze iz straha da će im neko nešto oteti i uzeti. Deca iz zdravih porodica su svoja, znaju ko su odakle su potekla, ko su im roditelji, koliko vrede, i nemaju potrebu da to bilo kome pokazuju i dokazuju.

 

Deca iz zdravih porodica su srećna deca, i znaće kako da vaspitaju svoju decu.

 

 

_________________

 

 

Autor teksta:                         

Zovem se Miljana Jovanović. Imam 23 godina. Diplomirani sam ekonomista, sa Master Akademskim studijama u toku. Radim u računovodstvu i to je posao kojim želim da se bavim u životu. Brojke su moja velika ljubav, ali pisanje je prva.  Dosada sam pisala samo za sebe, ali sada mislim da bi bilo lepo da me neko čuje. Umetnost je moja strast. Sanjar sam, volim da stvari krojim i udešavam po svojoj meri. Dobar sam i pomalo čudan stvor. Verujem sebi. Moj moto je jednostavno: „Kad hoćeš, možeš sve“.

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRETPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор

%d bloggers like this: