Intervju sa Ivanom Džamić Mladenović: kako projekat „Na Kafi Bez Fona“ vraća dublje razgovore i prisutnost u svakodnevni život
U ovom intervjuu sa Ivanom Džamić govorimo o projektu „Na Kafi Bez Fona“, dubljim razgovorima i zašto je prisutnost postala novi luksuz. U svetu u kom su ekrani postali produžetak naše svakodnevice, a pažnja rascepkana valuta, sve ređe sebi dopuštamo ono najjednostavnije – da budemo zaista tu.
Kroz ideju digitalnog detoksa i susreta bez telefona, Ivana Džamić stvara prostor za autentične razgovore i povezivanje ljudi. Njena inicijativa „Na Kafi Bez Fona“ nije samo beg od tehnologije, već povratak suštini – onome što se dešava kada smo prisutni, kada slušamo i kada sebi i drugima damo pažnju koju često uskraćujemo.
Kako bi opisala sebe u jednoj rečenici – van profesije psihologa?
Neko ko dočekuje život širom otvorenih ruku, srca i uma. Moja misija ovde je da ono što stvaram, bilo to reč, fotografija, projekat ili nešto drugo, nađe put do srca ljudi i podstakne ih da otključaju ono najbolje u sebi.
Kada si prvi put primetila da te privlače “dublji razgovori”?
Igrom slučaja ili mojih crta ličnosti, oduvek sam volela razgovore koji gađaju suštinu, oni posle kojih nisi više isti, koji probude nešto drugačije i podstaknu te da promisliš gde si u odnosu na to gde bi želeo da stigneš. Ti razgovori su nekad dolazili prirodno jer ljudi nisu imali izbor osim da se međusobno slušaju, upijaju svaku reč i pamte kakav osećaj im je neko prekoputa njih probudio.
Danas je dat izbor i da to ne radimo, i shodno našoj, ljudskoj prirodi, uvek ćemo birati ono za šta ne moramo preterano da se “pomučimo.” Dublji razgovori nisu nužno filozofski ili oni koje treba da vodimo satima, naprotiv, to su oni razgovori u kojima smo svesni i prisutni, bez obzira da li sa nekim, u tom trenutku, podelimo vesti o vremenskoj prognozi ili šta nas pokreće ovih dana na akciju.
Kako je nastala ideja za “Na Kafi Bez Fona”?
Nastala je tako što sam postala svesnija okruženja i razgovora koje vodim i sa bliskim, ali i ne tako bliskim ljudima, saradnicima, ljude koje prvi put upoznajem i vidim. Ono što je u tom razgovorima bilo zajedničko je odsustvo istinske prisutnosti i slušanja jer je glavni fokus bio na jednom malom uređaju koji je danas neka vrsta digitalne cucle za nas odrasle. Ono što mi je dodatno izmamilo pažnju je bio i doživljaj da se jako identifikujemo sa našim poslovima i titulama. Možete to i da primetite sami, postavite nekom pitanje šta ih pokreće ovih dana i vraća energiju, gotovo da bi većina njih bila zbunjena pitanjem, a ne onim dobro ustaljenim kako im je na poslu. Posao je sredstvo do ispunjenijeg i sadržajnijeg života ali ne predstavlja ceo naš život.
Poželela sam da stvorim siguran prostor u kome ljudi mogu da dođu ogoljeni od svih socijalnih konstrukata, od potrebe da se dokazuju i da jednostavno daju pristup jednoj verziji sebe koju često nemaju prilike da upoznaju. Spontanoj, prisutnoj, radoznaloj i svesnoj.
Da li je postojao neki konkretan trenutak ili iskustvo koje je bilo okidač?
Jako dugi niz godina, usled pandemije i situacije koja je zadesila čitav svet, i zasigurno ga promenila zauvek, život iz grada, zamenila sam životom na selu. I taj period je zaista bio lekovit. Vratio mi je nekoliko dragocenih godina koje sam davala poslu, gradskoj jurnjavi i svemu što je praznilo moje energetske rezervoare. Neko bi sa strane pomislio, wow kako je njoj sjajno, ona i njena porodica su živeli u raju na zemlji. I zaista, biti okružen prirodom, životinjama, komšijama koji ti donesu domaći paradajz i ostave na sto ispred vrata je nešto što je duboko ostalo urezano u mom srcu. Međutim, zajednica, drugi ljudi sličnih interesovanja i upravo ta povezanost mi je strašno nedostajala. Pomislila sam da sigurno nisam sama u tome, nezavisno od mesta stanovanja. Pandemija je ostavila veliki trag na ljudsku psihu, postali smo zatvoreniji, individualniji i mogu da kažem, usamljeniji nego ikad. Ovaj projekat je moj način da svakom ko se oseća tako pokažem da postoji mesto gde se usamljenost, manjak povezanosti i podsticajnih razgovora, rešava kroz prava pitanja i siguran prostor. I da, pre svega, POSTOJI.
Zašto baš pravilo bez telefona – šta se menja u dinamici kada ih sklonimo?
Telefoni su postali neka vrsta sigurnosti koju nosimo sa sobom. Koliko puta svako od nas izvadi telefon iz torbe ili džepa da proveri nešto iako je minut ranije već isto to uradio? Ili kad sedimo sami negde, gotovo da nam je neprijatno da budemo ranjivi, sami u svom društvu i bez tehnologije. Kada se sklone telefoni, fizički po strani, kao što radimo na našim radionicama, um to isprva vidi kao alarm, ali telo to vrlo brzo počinje da vidi kao priliku za odmor i regeneraciju. Kada kažete stop notifikacijama i kažete zdravo svom unutrašnjem svetu, čuda se dešavaju. Takvim momentima svedočim na svojim radionicama.
Kako biraš pitanja koja pokreću razgovor?
Dinamika razgovora je takva da u početku imamo uvodna pitanja koja su tu da opuste učesnike, da se bolje upoznaju među sobom i da tu radionicu dožive kao priliku da zaista budu to što jesu. Ništa više, ništa manje. Ta uvodna pitanja omekšaju bilo kakve potencijalne otpore i zaista otvore paletu odgovora koja i druge učesnike podstaknu da se otvore.
Šta se dešava sa ljudima kada se zaista osete saslušano?
Često to primetim u njihovom govoru tela, postanu opušteniji u svom stavu ali i da drugačijim očima posmatraju ostale učesnike oko sebe. Kao da pomisle: “Hej, ovo mi baš prija. Kao i ovi ljudi oko mene.” Na početku ih uvek pitam da mi opišu nivo energije jer volim da kvantifikuju taj osećaj kako bismo na kraju opet izmerili nivo energije i prisutnost. Gotovo da sami sebe zadive koliko su im pitanja, povratna informacija od ostalih učesnika i sam prostor dali nov nalet energije i entuzijazma.
Koji trenutak sa okupljanja ti je do sada najviše ostao u sećanju?
Na prvoj radionici sam doživela rolerkoster emocija. Sećam se da je ta grupa toliko bila ohrabrujuća što sam počela jedan ovakav projekat, da sam sve vreme imala osećaj da je ovo moj poziv i da radim pravu stvar. Hvala im beskrajno na tome jer su poverovali u ono što je do tog momenta bila samo ideja i vrednost koju sam želela da ponudim svetu oko sebe.
Da li si videla da su se neka prijateljstva ili dublje veze rodile tu?
Uvek se trudim da povežem sve učesnike nakon radionice i da međusobno razmene iskustva, ideje, i ukoliko to žele, nastave da neguju odnos i van mojih radionica. To umrežavanje i osećaj zajedništva i jesu razlozi zašto sam ovo počela. Kako smo stariji sve je teže stvarati nova prijateljstva. Dok smo deca, okolnosti su te koje kreiraju naša prijateljstva, vrtići, osnovne i srednje škole, fakulteti, a u odraslom dobu počinjati taj proces ispočetka, zna i te kako da bude izazov. Ove radionice vidim i kao priliku da se takav jedan proces omekša i postane lepši i zabavniji.
Kako se ti osećaš nakon svakog događaja?
Često satima ne mogu da zaspim od naboja energije. Osetim se kao da znam i razumem svoju svrhu i da sada mogu i da joj dam ime. Neprocenjiv je osećaj, zaista.
Kako vidiš razvoj ovog projekta u budućnosti?
Volela bih da Na Kafi Bez Fona jednog dana postane zajednica, ne samo radionica. Mesto koje ljudi ne posećuju samo jednom, već koje postaje deo njihovog ritma, kao što to biva sa svim onim stvarima koje nas zaista hrane iznutra. U bliskoj budućnosti vidim ovaj prostor otvoren i za kompanije koje su shvatile da najvredniji resurs koji imaju nisu alati ni procesi, već ljudi i veze koje ih drže zajedno. Jer burnout nije samo dijagnoza, to je znak da smo negde na putu zaboravili da smo pre svega ljudska bića, a tek onda zaposleni, menadžeri, titule. Dugoročno? Sanjam verziju ovog projekta koja prelazi granice jednog grada i jednog kafića. Vidim da ostaje pokret koji podseća ljude da je prisustvo, ono pravo, možda i najvredniji dar koji možeš nekome da pokloniš danas. Svesnost je tihi luksuz sadašnjice koji želim da bude dostupan što većem broju ljudi. Na takvoj sam jednoj misiji.
Ako bi mogla da pošalješ jednu poruku svima koji osećaju da im fale ovakvi razgovori -šta bi im rekla?
Isključi telefon. Uključi svet u sebi. ❤️
U vremenu u kom smo stalno povezani, a sve češće udaljeni, ovaj intervju sa Ivanom podseća nas na jednostavnu, ali zaboravljenu istinu – prisutnost nije data, već izabrana. Kroz inicijativu „Na Kafi Bez Fona“, dublji razgovori i autentično povezivanje ljudi ponovo dobijaju prostor koji zaslužuju.
Možda ne možemo da utišamo svet oko sebe, ali možemo da izaberemo da budemo prisutni u njemu. A ponekad je za to dovoljno samo jedno – da sklonimo telefon.
FOTO: @ffffaktor
Za više informacija o „Na Kafi Bez Fona“ i narednim terminima – instagram: @nakafibezfona