Savremena umetnost često postavlja pitanja na koja društvo još nema jasne odgovore. Upravo tim temama bavi se umetnica Kristina Pirković, čija nova samostalna izložba „Kraj sveta i još jedan dan“ predstavljena u Salonu Muzeja grada Beograda.
Više o samoj izložbi možete pročitati u našem tekstu „Da li je ovo kraj sveta – ili samo još jedan dan? Izložba Kristine Pirković u Beogradu“.
Postavljena u Salonu Muzeja grada Beograda, izložba istražuje položaj savremenog čoveka između tehnološkog napretka, gubitka identiteta i potrebe za povratkom prirodi. Kroz cikluse „Veliki Kreator“ i „Šume“, Pirković postavlja pitanje koje prevazilazi umetnički kontekst: da li čovek zaista upravlja svetom koji je stvorio ili je njime nadvladan?
U razgovoru za naš portal umetnica govori o inspiraciji za izložbu, savremenom društvu, emocijama i pritiscima današnjeg vremena, ali i o važnosti ranjivosti – kako u umetnosti, tako i u međuljudskim odnosima.
Naslov izložbe „Kraj sveta i još jedan dan“ zvuči istovremeno dramatično i svakodnevno. Kako je nastao i šta za Vas simbolizuje?
Čini mi se da naslov odgovara trenutku u kom živimo. Ako uzmemo u obzir dešavanja u svetu i kako se iz dana u dan smenjuju događaji, u nepovoljnom smislu, prvi deo naziva zvuči adekvatno. Međutim „još jedan dan“, ipak, daje nadu i ohrabruje. Taj „jedan dan“ je simbol obnove i stvaranja novog, drugačijeg sveta.
U središtu Vašeg rada je pitanje: da li čovek upravlja sopstvenim dostignućima ili je njima nadvladan? Kako Vi danas odgovarate na to pitanje?
Čovek je tokom 20. veka puno napredovao u naučno-tehnološkom smislu, a u 21. veku nastavio je da razvija tehnološka dostignuća. Ono što je postalo zabrinjavajuće jeste svrha tih dostignuća i način na koji se koriste. Ako mi uništavamo jedni druge, ako nam dronovi služe da sravnimo sa zemljom čitav jedan narod, onda sigurno nismo uspeli kao misaona, moralna i „razumna“ bića.
Ciklusi „Veliki Kreator“ i „Šume“ vizuelno su različiti. U čemu je njihova konceptualna povezanost?
Obe serije radova imaju isto uporište. Kroz oba ciklusa prvenstveno se bavim čovekom, njegovim nasleđem, religijskim, mitološkim i savremenim aspektom. Ono što seriju „Šume“ razlikuje od „Velikog Kreatora“ jeste ambijent. Čitava radnja je iz poluotvorenog prostora, odnosno srušenih arhitektonskih rešenja, prebačena u potpuno otvoren prostor belog, snežnog pejzaža.
Ko ili šta je „Veliki Kreator“ u Vašoj interpretaciji – pojedinac, sistem, tehnologija ili priroda?
Sve od navedenog. Veliki Kreator je ona sila koja nas je stvorila, ali i mi sami koji odlučujemo kako ćemo koristiti ono što nam je dato. U kom pravcu ćemo se kretati, šta ćemo stvoriti i učiniti, kako ćemo rukovoditi sopstvenim životom i kako ćemo uticati na druge.
U ciklusu „Šume“ priroda deluje kao utočište, ali i prostor neizvesnosti. Kakvu ulogu ona ima u Vašem radu?
„Šume“ su nastale iz potrebe da radnju koju inače imam na svojim slikama premestim iz imaginarnog u realni prostor. Taj realni prostor je u ovom slučaju snežni pejzaž ili snežna šuma i predstavlja potrebu za povezivanjem čoveka sa prirodom, sa zemljom i onim što ona nosi sa sobom – semenjem, drvećem i životinjama.
Koliko su radovi na ovoj izložbi odraz Vašeg ličnog iskustva, a koliko kolektivne svesti vremena u kome živimo?
Verujem da je u pitanju i jedno i drugo, jer uvek polazim od sebe i ličnog doživljaja okruženja i događaja, a samim tim i situacije na globalnom nivou, odnosno kolektivnog doživljaja stvarnosti.
Često tematizujete osećaj dezorijentisanosti i gubitka identiteta. Može li umetnost da pomogne u prevazilaženju tog stanja?
Nikada nisam verovala da umetnost može da napravi revoluciju, ali mislim da je jedan od glavnih zadataka umetnosti da otvori pitanje i na taj način ponudi posmatraču mogućnost promišljanja i osvešćivanja određenih problema. Ali ne mislim da nužno nudi i rešenje.
Vaš likovni izraz je snažan i ekspresivan. Kako se razvijao tokom poslednjih godina?
U početku sam se bavila pretežno crtežom, a zatim sam polako ulazila u sliku. U mom radu crtež je veoma važan i predstavlja armaturu svega što radim. U poslednje vreme uvodim i objekte kao dopunu crtežu i slici, ali uvek tematski i vizuelno povezane sa dvodimenzionalnim radom.
Tokom 2024. godine boravili ste na umetničkoj rezidenciji u Parizu. Kako je to iskustvo uticalo na Vaš rad?
To je bilo divno iskustvo i jedan sasvim novi doživljaj izmeštanja iz poznatog u novo okruženje. Boravak u Cité internationale des arts nije direktno promenio moj umetnički pristup, ali mi je upoznavanje sa drugačijom umetničkom scenom i kulturnim sistemom dalo potpuno novu perspektivu o tome kako funkcioniše ozbiljna i uređena kulturna politika.
Istražujete i medij skulpture. Da li je to prirodan nastavak Vašeg rada?
Skulptura, odnosno objekat, jeste nastavak mog dosadašnjeg rada. Ti objekti se prirodno nadovezuju na slike i crteže u apstrahovanoj formi, ali su i dalje dovoljno asocijativni i prepoznatljivi.
Da li su muško-ženski odnosi danas dodatno opterećeni društvenim pritiscima i očekivanjima uspeha i kontrole?
Pretpostavljam da jesu. Naročito nametanjem pitanja uspeha koje je karakteristično za naše vreme. Čitava propaganda o tome da pojedinac mora biti uspešan u poslovnom smislu, partnersko-porodičnom odnosu, stvara pritisak koji može doprineti osećaju niže vrednosti.
Koliko je ranjivost važna – i u umetnosti i u ljubavi?
Ranjivost je veoma važna, ali i veština njenog prevazilaženja. Ranjivost nas čini senzibilnijim, a to je važna komponenta kreativnog procesa.
Izložba „Kraj sveta i još jedan dan“ Kristine Pirković podseća nas da umetnost često ne daje gotove odgovore, već otvara prostor za pitanja. U vremenu brzih promena, globalnih kriza i ličnih preispitivanja, možda je upravo taj „još jedan dan“ simbol nade – prilika da drugačije sagledamo svet, ali i odnose koje gradimo sa drugima.
Pročitajte i:
👉 Da li je ovo kraj sveta – ili samo još jedan dan? Izložba Kristine Pirković u Beogradu
Prijavite se na naš newsletter i prvi saznajte za nove izložbe, intervjue sa umetnicima i najvažnije kulturne događaje u Beogradu.