Život je pustinja, a mi zrno peska u istoj. Odolevamo vetrovima, olujama. Menjamo oblik, boju, veličinu, transformišemo se…rastemo i razvijamo. Od jedne male čestice, preko detinjstva pa kroz mladost do onih starica sa štapovima, prolazimo kroz različite periode života.
Mladost je jedino poglavlje koje je samo po sebi nestvarno lepo. To je onaj period života koji imaju samo mladi, a uvek ga cene stari. Na mladosti je da može sve, da se raduje, skače, uživa u životu, ludira se, a da to bilo kome ne bude smešno, već simpatično i drago.
Zar i sami ne kažemo: Mladost-ludost?
Mladost je svemoguća, ruši predrasude, barijere, sklona eksperimentisanju, isprobavanju. Ona je tu da nas podseti da je sad neko novo vreme, a mladi su vesnici istog. Tu su da neke obične trenutke pretvore u živopisne, tužne u srećne.
Mladost prolazi kroz razne faze promene munjevito, ne dozvoljavajući nam da osvestimo sopstveno vreme koje nam je dato. Lutamo lavirintima života, oslanjajući se na starije, a zaziremo od njih.
U jednom trenu se osećamo poput pasivne princeze koja čeka u nekom uglu prostorije da je neko izvede na podijum i otpočne prvi ples, a već u drugom smo puni samopouzdanja, razigrani, svemoćni. Gubimo se, nestajemo, rastemo, razvijamo se.
Tražimo svoje mesto na prvoj stranici u ovoj knjizi koja se zove život.
Mladost je razigrana, neobuzdana a istovremeno surova, često reagujemo instiktivno snagom volje, a ne odlukama razuma.
Govorimo za sebe-da smo čudni, zaostali, dodajemo sebi razno razne epitete. I u tim za nas teškim trenucima posežemo za prvim porocima. Isprobavamo ukus cigareta u mračnim prolazima zgrada, ispijamo alkohol jer samo tako će nas prihvatiti, samo tako ćemo u društvu istih biti neko i nešto. One nasuprot nas, koji su možda pronašli svoje mesto pod suncem, izgradili i formirali sebe smatramo manje vrednim.
Maštamo, trčimo, svuda nas ima, željni ludovanja. Period u kome počinjemo da verujemo sebi i mislimo da je svet stvoren samo zbog nas. Hoćemo da ga oblikujemo, oslanjamo se na sebe. Mislimo da sve možemo, živimo da priredimo neku glupost i opravdamo je time što smo mladi.
Autor teksta: Tatjana Stanišić
Rodjena 1977. godine u Knjaževcu (Istočna Srbija). Srednju Ekonomsku školu sam završila u Zaječaru, a usled nedostatka finansijskih sredstava bivam primorana da radim. Zaposlila sam se, i to ne u svojoj struci, i nakon deset godina upisala Višu ekonomsku školu u Leskovcu i završila je. Trenutno živim u Zaječaru gde i radim u mlekari.
Obožavam šetnju prirodom jer nju smatram neodvojivim delom mene, volim da putujem, a slobodno vreme najčešće provodim čitajući…Pišem, učestvujem i na nekim konkursima i imam zapažene rezultate, iako najčešće pišem za sebe i koristim pisanje kao jedan vid relaksacije….Vodjena principima poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Moj moto je –Daj ljudima ono što želiš natrag…