Suđeno mi je da sanjam, da maštam i da pišem.
Suđeno mi je da volim, kao što mi je suđeno da dišem.
Suđeno mi je da se radujem, da nazdravljam i da slavim,
da mi srce od miline lupa kao da nikad neće da stane.
Suđeno mi je da ne mogu bez voljenih i dragih, ko što
čovek ne može bez vode i hrane.
Suđeno mi je da patim, plačem, ko staklo se razbijam na komade.
Suđeno mi je da gubim i da se mučim, da moji strahovi o glavi mi rade.
Sudbina mi je ljubav, ali je i bol. Da sto puta padnem, podignem se
i uspravim, pa da dodam loptu il pravo u gol.
Život je igra, a ja sam igrač. Moj strah ne može biti od mene jači.
Mogu da sastavljam sebe i da se borim, sve dok to nešto meni znači.
Počeću od sebe, promeniću sve. Čovek je stvoren i da uživa i da strada,
al sve dok srce u nama kuca postoji vera, vodi nas nada.
___________________
Autor teksta:
Zovem se Miljana Jovanović. Imam 23 godina. Diplomirani sam ekonomista, sa Master Akademskim studijama u toku. Radim u računovodstvu i to je posao kojim želim da se bavim u životu. Brojke su moja velika ljubav, ali pisanje je prva. Dosada sam pisala samo za sebe, ali sada mislim da bi bilo lepo da me neko čuje. Umetnost je moja strast. Sanjar sam, volim da stvari krojim i udešavam po svojoj meri. Dobar sam i pomalo čudan stvor. Verujem sebi. Moj moto je jednostavno: „Kad hoćeš, možeš sve“.