Na putu do uspeha ne zavrćeš ljude, nego rukave

Jednom prilikom, negde pre godinu dana, kada nisam uspela da uradim nešto za šta sam odvojila svoje vreme spremajući se za isto, izgovorena mi je rečenica koja glasi: ’’Moraš da gaziš preko mrtvih da bi danas uspela i da te nije briga šta će ko da kaže’’. To da ne treba da me bude briga šta će ko da mi kaže i sama znam, međutim, moram priznati da sam dugo razmišljala o ovom prvom delu rečenice, onom da moram da ’’gazim preko mrtvih’’ kako bih danas u nečemu uspela.

Moje pitanje glasi: ’’Zar smo stvarno stigli do toga?’’ Koliko ću se puta još iščuđavati kada čujem ovu rečenicu? Zar treba da se vodimo tim šablonom i da se pretvaramo kao da smo sami na ovom svetu, kao da je život drugih ljudi manje vredniji od našeg? Postali smo kao roboti- isprogramirani za određene stvari koje radimo po jednom te istom šablonu, i tako godinama unazad. Gledamo da stignemo do svog cilja što pre i nije nas briga koga ćemo i na koji način povrediti dok budemo išli ka njemu. Odatle i sama poruka naslova- Na putu do uspeha ne zavrćeš ljude, nego rukave.

U redu, razumem, nekada ljudi nemaju inspiracije, volje ili želje za bilo čim, a kamoli da razmišljaju o tome šta žele da postignu u svom životu, međutim, to ih ne opravdava kada krenu da se ponašaju nedolično. Znate li kada ljudi polude i kada krenu da ’’gaze preko mrtvih’’? Kada nemaju šta da rade, prosto rečeno, iz dosade. Dosada je teško stanje i ako se trenutno dosađujete, što pre uzmite nešto da radite, pa makar to bilo i gledanje kroz prozor.

Poznajem mali, ali vredan broj ambicioznih ljudi, i, ako mogu tako da se izrazim, čak i previše ambicioznih, do te mere da ljudi budu šokirani u njihovom prisustvu. Lično uživam u razgovoru sa takvim ljudima, inspirišu me i daju mi motivaciju da još više radim na sebi. Razlika između njih i ljudi o kojima sam gore pisala je ta što oni ne rade na štetu drugih kako bi uspeli. Idući ka svojim ciljevima oni vode i druge ljude sa sobom pokazivajući im da ako dovoljno veruješ u sebe možeš sve.

Poštujte sebe pre svega, zavucite te rukave i radite što više možete, nemojte puno slušati okruženje jer je ono nije u vašoj priči i radujte se svakom novom danu, jer je svaki novi dan nova prilika za uspeh. I da, zapamtite da nijedan vaš lični uspeh nije vredan tuge čoveka kog ste povredili idući ka istom. 

___________

Autor: Andrea Dobrosavljević   

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.