Da li je Beograd zaista luksuz o kojem maštaju deca iz unutrašnjosti Srbije?
U šta te pretvori na kraju?
I koliko moraš biti karakterno jak da mu ne dozvoliš da te promeni – ili da razotkrije ono što jesi?
Sa Beogradom sam na distanci. Volim ga onoliko koliko mi pruža, sa rezervom, naravno. Kao najboljeg prijatelja iz detinjstva s kojim si sanjao velike snove, ali koji ode čim život postane ozbiljan test.
O tom Beogradu maštala je i moja generacija iz školskih klupa. Vremenom, podela postane normalna. Deca čija je budućnost u Beogradu – i oni drugi. Oni koji ostaju. Manje važni, barem na papiru.
Beograd otvara oči, testira prijateljstva, guta iluzije, ponekad i ljubavi.
Neki su se stopili s njim. Izgubili identitet, zaboravili odakle su krenuli. Postali hladni, odsutni, tuđi. Roditelji su za taj luksuz odvajali bez razmišljanja – jer to je Beograd. Simbol boljeg sutra.
A zapravo… lepše zvuči nego što jeste.
Luksuzno upakovana figura bez emocije. Bez komšijskog čavrljanja, bez jutarnjih kafa ispred kuće. Samo brzina, distanca i potreba da se bude viđen.
Beži se od stvarnosti u neki lepši, digitalni svet. U ekrane, društvene mreže, u iluziju važnosti. Zarad poštovanja. Zarad moći. Zarad osećaja da si iznad.
A prijateljstva?
Šta je s prijateljima iz kraja?
To se zaboravi. Tiho, bez drame. Beograd ih izbriše – ili se oni sami izbrišu zarad Beograda. Sećam se trenutka kada mi je tadašnja najbolja drugarica rekla:
„Hej, nije ti ovo Trstenik.“
I ona je bila iz istog tog Trstenika.
Tada sam shvatila.
Ljudi se menjaju. Ili se ne menjaju – samo ih nikad nismo stvarno upoznali. Možda Beograd ne menja. Možda samo razotkrije.
Ipak, postoji i ona druga vrsta ljudi.
Oni koji dođu bez buke. Bez glume. Porodični, vredni, ljudi sa dušom. Deca gladna uspeha, ali ne po svaku cenu. Oni koji rade, koji grizu jer su na to navikli.
Možda neće imati novca da sede po kafićima da bi bili viđeni. Možda neće imati stan.
Ali to su ljudi koji će sutra biti dobri roditelji. Ljudi koji će se snaći svuda, jer nose oslonac u sebi.
Ta deca brzo odrastu.
Postanu ljudi.
Ukrote Beograd, umesto da on ukroti njih. Jave se komšijama. Ne zaboravljaju početke. Pruže ruku bez stida. Puste suzu kad ih uhvati nostalgija. To nije slabost. To je borba. To je život.
Takav čovek zna odakle je krenuo.
Vratiće se da pomogne, ne da se pokaže.
Neće mu trebati potvrde, tapšanja po ramenu, ni tuđa priznanja.
Jer on već zna –
ako mu se u rodnom gradu raduju, uspeo je.
_____________
Autor:
Moje ime je Milica Vujović.
Sertifikovani Web novinar ,to je manje važno, ukoliko ljubav nije prisutna, je l’? 
Optimista, večiti romantik, sanjar, zaljubljenik u pisanu reč i fotografiju. Smatram da vam je jasno iz kog razloga sam sa vama?
Svoju ljubav prenosim upravo ovde, nadam se da će nekima služiti i da ću vam barem malo olakšati i ulepšati dane.
Volela bih da čujem vaše mišljenje, ma kakvo bilo. Sugestije, kritike, pohvale. Sve je dozvoljeno.