Nenad Stefanovski: Kroz Smeh do Srca Publike

Kroz svet stand-up komedije u regionu Balkana, ime Nenada Stefanovskog zasigurno predstavlja osveženje. Rođen u Skoplju, ali duhom ukorenjen u Beogradu, Nenad je postao prepoznatljivo ime po svojoj sposobnosti da publiku širom Srbije osvoji jedinstvenim humorom koji spaja elemente njegovog makedonskog porekla i životnih iskustava.

U ovom intervjuu, imaćemo priliku da zavirimo u dubine uma ovog talentovanog komičara, čiji nastupi ne samo da donose smeh, već i dublje poruke o životu i izazovima s kojima se suočava svako od nas.

Kako je počela tvoja avantura u svetu stand-up komedije? Da li si oduvek znao da ćeš se baviti ovim zanimanjem?

Ovo je zapravo prvi put da neko moj rad u svetu stand-up komedije nazove avanturom. I moram da priznam da mi se jako dopada izabrani termin  (smeh) .Stand-up je za mene više poziv nego li posao.  Sa jedne strane pruža veliko zadovoljstvo, ali nosi i dozu odgovornosti, posebno kada kroz humor i svoje nastupe kritikujete određene društvene pojave, situacije, trendove. Ali jeste avanutra koja je za mene započela nezvanično još u detinjstvu.

Ljubav prema komediji mi je probudila jedna veoma popularna tv emisija ‘K-15’ uz koju su odrasle generacije Makedonaca. Još kao dete sam izvodio njihove skečeve, kako pred prijateljima, tako pred porodicom. I prvi nastup ikada mi je bio u drugom razredu osnovne škole, na priredbi za nove prvake, upravo izvodeći skečeve iz ‘K-15” pred više desetina ljudi. To je ujedno jedna od najdražih i najstresnijih sećanja koje imam jer su u publici bili upravo članovi K-15 koji su došli da prisustvuju prvom danu škole nekog njihovog rođaka. Nakon tog stresa sam morao da čekam do 2014. godine da ponovo smognem snage i  prijavim se na Open Mic u Beogradu, na kojem sam pobedio i postao resident komičar Ben Akibe.

Možeš li nam reći nešto više o svom iskustvu kao voditelja/moderatora na korporativnim događajima? Kako se razlikuje taj posao od tvojih standardnih nastupa u klubovima?

Pored standup-a, moje profesija je nešto što se danas popularno zove ‘adult learning’ pa sam u jednom delu karijere bio instruktor i praktično je moj dan počinjao i završavao se nastupom pred publikom. Ali mi je komedija definitivno pomogla da bolje razumem psihologiju publike, voditeljski instruktorski posao su mi pomogli da se pozabavim nekim drugim tehnikama kada je govor i javni nastup u pitanju, ali zajedno tri vida komuniciranja sa publikom su me učinili onim što jesam danas.

Vodio sam zaista veliki broj događaja, od humanitarnih poput BelHospice u Hajatu, do konferencija poput Agile Serbia u Madlenijanumu, razni vidovi korporativnih događaja i ako se ne varam najmanje šest Open Mic takmičenja i naravno dva festivala stand-up komedije u nekadašnjem Domu Sindikata.

Svaki događaj se znatno razlikovao od prethodnog, ali je najvažnije da se upoznate sa publikom i prilagodite rečnik, humor i još dosta sitnih detalja da bi ste posao odradili profesionalno.

Imaš interesantnu priču o svom odrastanju u Skoplju i preseljenju u Beograd. Kako su te dve različite sredine uticale na tvoj humor i komičarski stil?

Odrastanje na Balkanu je više izazov nego li interesantna priča. (smeh)

Zajedničko za čitav ex-yu jeste to što imamo smisla za humor i to se vidi na gotovo svakom koraku. Bilo da je porodično okupljanje, posao, škola… humor će se uvek provlačiti kroz razgovor, i to je verujem, jedan od razloga zašto nas ljudi smatraju toplim i prijatnim narodima.

Ja sam se iskreno godinama mučio na sceni zbog mog maternjeg jezika koji ima prilično drugačiji ritam govora i zbog kojeg sam veoma brzo govorio na sceni. Onda sam počeo da radim znatno više na dikciji, ritmu govora jer se u Srbiji znatno sporije govori. Ali moj stil humora je definitivno počeo da se formira još u ranom detinjstvu i praktično svakog dana na upravo gore pomenutim slavljima, okupljanjima itd.

Šta te inspiriše da nastupaš pred publikom? Da li postoji nešto posebno što te motiviše ili te ispunjava na tvojim nastupima?

Citiraću svog psihotarapeuta – narcisoidna osoba.  I svako ko se bavi javnim nastupima i tvrdi da nije – jeste! Privilegija je zaista imati smisla za humor i imati priliku da to negde javno kažeš i da pružiš publici užitak na tih par sati koji su izdvojili da dođu na tvoj nastup. Taj krug koji čine smisao za humor, potreba za javnim nastupom, odgovornost prema publici, adrenalin i stres, i na kraju neizmerna radost koju doživiš kada vidiš zadovoljna i nasmejana lica na ljudima su nešto od čega mi komičari vremenom postajemo zavisni. Taj bol u stomaku koji osetite pred izlazak na scenu je adrenalin od kojeg smo mi veoma zavisni.

Možeš li podeliti neko od svojih iskustava s putovanja i nastupa širom Srbije? Da li postoji neki poseban nastup koji ti je ostao u sećanju?

Stand-up kao forma je još uvek prilično nova na ovim prostorima. I naravno da smo nailazili na mnogo nezaboravnih trenutka, poput prosidbe na nastupu, momka koji je istrčao na binu da me zagrli i da se zahvali što sam mu “ulepšao život”, publike u Kikindi koja je htela da nas linčuje jer sam greškom rekao “Dobro veče Beograde”, publike u Splitu koja je apludirala gotovo dva minuta na crni humor, za koji treba imati hrabrosti kada su Srpsko-Hrvatski odnosi u pitanju, fanovi iz Niša koji su nas nakon nastupa vodili na “najbolju klopu na svetu” – otišli smo umesto očekivanog roštilja – na falafel, nastupa u Ivanjici u klubu u kom je publika gledala Ligu Šampiona jer je gazda mislio da je stand-up forma koja je zapravo pričanje viceva u pozadini dok se gleda polufinale i verovatno jedna od najinteresantnijih memeorija jeste nastup na seoskoj slavi u Boljevcima, ali ta priča je deo nove predstave pa ne bih da otkrivam previše o tome. (smeh).

Kako je tvoje poreklo uticalo na tvoj humor i kako ga tretiraš na sceni? Da li ti se često dešava da se šališ na račun svoje makedonske kulture i kako publika reaguje na to?

Dugo sam verovao da su razlike imedju Makedonaca i Srba minorne, ali što više krećeš da analiziraš dva naroda shvatiš koliko ima sitnih detalja, kulturoloških razlika, običaja, navika koji nas čine različitim i posebnim. Ja sam svoj humor prvih godina i bazirao upravo na ovim kulturološkim razlikama, pa i dan danas se osvrnem na neke od tih tema. Nepresušan izvor komedije. Dovoljno je da sedneš i počneš da poredis običaje na slavama, svadbama, sahranama.  Shvatiš da ne moraš ni da porediš razlike, već su priče same po sebi zabavne. Ja sam u najnovijoj predstavi i rekao da su Britanci trebali da organizuju krunisanje Princa Čarlsa, sahranu Kraljice Elizabete kod nas, jer nisu ni svesni koju bi mi feštu od toga napravili.

Kako reaguješ na kritike i negativne komentare koji mogu doći kao deo tvoje javne profesije? Kako se nosiš s tim pritiskom?

Dokle god postoji kritika, znači da smo do nekoga doprli našim radom. Kritika, negativnih komentara, pa i pretećih poruka je bilo i biće ih uvek. Ali poenta je da je ovo humor i za cilj ima pre svega da nasmeje publiku. Slažem se da iz nečije perspektive neke teme su nedodirljive, ali iskreno verujem da je humor lek, zdrav pristup mnogim problemima i kao takav ne treba da prepoznaje granice.

Pritisak jedino postoji i postojaće u vidu odgovornosti prema publici. Da li ću biti dobar te večeri, da li ću imati dobar delivery, da li ću dobro pročitati publiku i uspeti da ih uvučem u moj svet na tih 90 minuta, da li ce otići zadovljni nakon nastupa – tu leži pritisak, ali da li ću biti kritika na račun određene teme ili fore stvara znatno manji pritisak.

Šta misliš da donosi jedinstvenost tvojim nastupima? Kako se trudiš da se izdvojiš u masi komičara?

Da, došlo je vreme da je naša scena već toliko raznovrsna, kada su komičari u pitanju , da zaista stvara pritisak da moraš da se izdvojiš i dođeš do svoje publike. Ali to je veoma dobra stvar koja nas gura da radimo mnogo više i to direktno utiče na kvalitet čitave stand-up scene u Srbiji . Pre mesec dana smo na You-Tube objavili predstavu “Best of Crni Humor” I kada pogledam taj snimak i neke snimke od pre nekoliko godina, napredak je i više nego očigledan. Ja već nekoliko godina unazad najčešće nastupam sa Nikolom Silićem sa kojim od ove godine imamo predstavu pod nazivom “Socijalna Fobija” I rekao bih da nas izdvaja to što smo nas dvojica dva različita sveta koja savršeno funkcionišu kako na sceni tako i u životu. Volimo da se osvrnemo na sve što smatramo neispravnim u društvu u kojem živimo i naša publika se u tim pričama pronalazi.

Kako se osećaš povodom svojih nastupa u matičnom klubu Ben Akiba? Da li postoji nešto posebno što te veže za taj klub i publiku koja dolazi tamo?

Ben Akiba je mesto o kojem ne treba trošiti previše reči. Verujem da je većini ljudi prva asocijacija na stand-up upravo Ben Akiba. Nešto više od deset godina je to mesto gde se dolazi na dobar stand-up, mesto na kojem su mnogi komičari započeli svoje karijere ili ih digli na znatno viši nivo. Taj klub će u mom srcu uvek imati posebno mesto jer sam tu pobedio na Open Mic-u, započeo svoju karijeru koja ove godine je stigla do brojke 10, gde sam stekao prijatelje za čitav život, kolege sa kojima smo proputovali hiljade kilometra na raznim turnejama i mesto gde dolazi publika koja zna šta je stand-up, koja zna kako da se na nastupima ponaša. Prosto, to je Ben Akiba !

Šta su tvoji planovi za budućnost? Da li imaš neke konkretne ciljeve ili želje vezane za svoju karijeru kao komičar?

Nakon svakog odrađenog nastupa na umu mi je uvek samo jedna misao ‘Bože, koliko mi se sada spava’ 😀 i dok sada razmišljam o ovom pitanju meni kroz glavu prolazi ista misao. Kratkotrajni planovi su da se dobro naspavam i da ovog meseca izvedemo sve predstave na najbolji mogući način. A što se dalje budućnosti tiče, ne opterećujem se previše time da budem iskren. Uživam u životu, uživam u braku, uživam u porodici i želji kojoj živim. I upravo život, brak, porodica, društvo su nepresušan izvor humora tako da ću samo nastaviti da uživam i zapisujem svoja zapažanja.