Ljudski potencijal daleko prevazilazi granice koje sebi postavljamo. Vladimir Stevanović, poznat kao „Srpski ledeni čovek“, dokaz je da mentalna snaga, disciplina i pravilna priprema mogu omogućiti čoveku da izdrži i najekstremnije izazove.
Njegov put od detinjstva ispunjenog avanturama i borilačkim veštinama, do ledenih uspona i testiranja fizičkih i mentalnih granica, predstavlja fascinantno putovanje ka samospoznaji i razvoju unutrašnje snage.
Kako si otkrio svoju strast prema ledenim izazovima i ekstremnim uslovima?
Još kao mali sam voleo ekstremne izazove. Bio sam i ostao strastveni ljubitelj stripova, te sam se i sam kratko u detinjstvu bavio crtanjem istih kao član Leskovačke škole stripa. Voleo sam avanturističke, akcione priče i misterije u stripu. I danas mi je omiljeni strip Marti Misterija. Isto me je to privlačilo i u filmovima, da bih eventualno prešao na knjige i na neke istinite priče i tradicije koje zapravo podstiču razvoj prirodnih potencijala ljudskog bića, za koja mi iz namerno izostavljenih ili slučajno zaboravljenih razloga, nemamo nikakva saznanja.
U vreme kada sam počeo sa ledenim izazovima, već sam bio višegodišnji praktikant borilačkih veština, tačnije Ninđucua (tradicionalna japanska ratnička veština bezbednosnih službi), koji u svom sastavu ima vrste treninga koji podrazumevaju veranje, modifikovano kretanje, penjanje, planinarenje, preživljavanje, razvoj mentalnih sposobnosti, te razvijanje specifičnih sposobnosti koje bi tadašnjim agentima pomagale da prežive i da izvrše teške zadatke.
Jednom rečju ovi agenti su u stvarnom svetu bili nešto najpribližnije stripskim superherojima. Tako da odatle potiče moja abicija ka ekstremnim izazovima koja me je odvela i u svet ronjenja, padobranstva, maratona, triatlona, planinskih trka, trka sa preprekama, praktičnog streljaštva, borilačkih takmičenja… Paralelno sa tim sam hteo da ojačam svoje zdravlje i imuni sistem, s obzirom na to da sam veći deo svog detinjstva bio gotovo konstantno pod nekom vrstom respiratornih infekcija. Trajnog rešenja u alopatskoj medicini nije bilo i rešio sam da izučavam tradicionalnu medicinu naroda sa Istoka, kako bih sebi doneo neku pozitivnu promenu. Tada sam naišao na tradicije kao što su Joga, Či Gong, Reiki, Tumo, Šugendo, sistem Porfirija Ivanova, i Tibetanski Budizam koje su sadržale razne vežbe kojima jačamo respiratorne organe, nerve, krvotok itd. Neke od njih su podrazumevale izlaganje hladnoći u manjoj ili većoj meri, a neke, kao što je Porfirije Ivanov (Ruski ledeni čovek) ili monasi na Tibetu, bile su baš ekstremne i praktikanti su provodili duge vremenske periode u planinskim predelima na ekstremno niskoj temperaturi, snegu i ledu bez odeće. Bio sam zapanjen snagom njihovog duha i zdravlja i tada sam rešio da spojim svoju ljubav ka ekstremnim izazovima sa svojom potrebom da budem zdrav.
Da li je postojao neki trenutak u tvom životu koji te naveo da se posvetiš ovoj vrsti izazova?
Bio je to momenat kada mi je lekar rekao da moram na operaciju kako bih mogao normalno da dišem i da ne postoji nijedan drugi način da moje respiratorne infekcije prestanu. Ta definitivnost njegovog odgovora je pokrenula u meni logički proces koji je nalagao da ljudsko telo mora posedovati sopstveni mehanizam koji može da reši ovaj problem. Tada sam počeo da izučavam specifično disanje i da se prekaljujem, odnosno da se tuširam hladnom vodom.
Kako su snežni usponi i ledene meditacije promenili tvoju percepciju granica ljudskog tela i uma?
Kakva je tvoja svakodnevna rutina pripreme za ekstremne uslove?
Moja svakodnevna rutina se sastoji od svakodnevnog kupanja hladnom vodom u trajanju od desetak minuta, vežbi disanja (Či Gong) u trajanju od 10-30 minuta i desetak minuta istezanja i isto toliko meditacije. 3-5 puta nedeljno radim treninge snage, agilnosti, borilačkih veština i jednom nedeljno praktikujem 24-36 sati gladovanja u kontinuitetu.
Koje tehnike disanja i mentalne snage koristiš da bi izdržao ekstremnu hladnoću?
Koristim Či Gong tehnike disanja, što je kombinacija disanja, pokreta i vizuelizacije. U pitanju je abdominalno disanje koje ima duplo veći interval izdaha u odnosu na interval udaha. Takođe koristim Tumo disanje, što je kombinacija abdominalnog disanja, zadržavanja daha, vizuelizacije i meditacije. Što se tiče mentalnih praksi, unutrašnja tišina (jednostavna meditacija), Šugendo (harmonizacija sa prirodom) i Budo (japanske ratničke tradicije) filozofija i stoicizam za potrebe mentalne čvrstine.
Šta bi savetovao nekome ko želi da poveća svoju otpornost na stres i fizičke izazove?
Preporučio bih vežbe snage, meditaciju, specifične vežbe disanja i stoičku filozofiju. Disciplinovanom praksom navedenog, postepeno se povećava naša granica stresa i fizičkih poslova. Disciplina se razvija učestalom praksom. Ukoliko je razvijemo adekvatno, ona postaje alat pomoću kojeg možemo da ostvarimo čak i nemoguće ciljeve.
Koji je najizazovniji trenutak koji si doživeo tokom ekspedicija u ekstremnim uslovima?
Do sada sam se suočio sa dva izuzetno teška momenta tokom ledenih planinarenja. Prvi je bio 2021. godine prilikom uspona na najviši vrh Stare planine – Midžor (2169 m.n.v.), treći ledeni uspon, gde me je dočekao izuzetno oštar i snažan vetar, koji je pored gaženja debelog snežnog pokrivača bez pomoćne opreme bio nemilosrdan i zabrinuo sam se da će mi tako jak vetar naneti štetu organima, jer sam osećao kao da me neko ubada nožem. Međutim, nisam hteo da odustanem i imao sam vere u metod ledene veštine, što se pokazalo kao dobra stvar.
Drugi momenat je bio krajem 2024. godine, tokom 14. ledenog uspona, kada sam radio uspon na najviši vrh planine Vardenik, Veliki Strešer (1876 m.n.v.). Tokom čitavog uspona staza je bila potpuno zavejana snegom do nivoa iznad kolena, a temperatura -10 stepeni. Pored toga što je fizički veoma zahtevno i iscrpljujuće, u tom trenutku sa hodao sa nedavno disclociranim kolenom, koje mi je 2-3 puta ispalo tokom uspona i sa novim čizmama, koje su mi napravile rupe na člancima/tetivama. Do ovoga je došlo jer mi se od dubokog snega odmah čizme napune snegom i noge se zalede, te zbog ovoga ne osećam bol na površini kože, tako da nisam osetio da mi čizme seku meso. Takođe, kada je površina snega zaleđena, što je na nekim mestima i bilo u ovom slučaju, prilikom gaženja bez pantalona, ta poledica seče kožu i dolazi do ogrebotina i krvarenja. Tako da sam nakon ovog uspona imao više vidljivih mehaničkih oštećenja na nogama, zbog čega mi je bio izuzetno teško da realizujem ovaj uspon do kraja. On je na kraju postao moje najduže izlaganje hladnoći, u trajanju od 6 sati i 30 minuta.
Da li si se ikada našao u situaciji kada si pomislio da si došao do svog apsolutnog limita? Kako si to prevazišao?
U dva pomenuta slučaja kod prethodnog pitanja sam pomislio da je to moj apsolutni limit. U prvom slučaju je to bio strah od unutrašnjih oštećenja organa, a u drugom – iscrpljenost i mehaničke povrede, te disclocirano koleno. Jedini razlog zbog čega nisam odustao je disciplina koju sam stekao baveći se borilačkim veštinama, prethodnim iskustvima u ekstremnim sportovima i tradicionalnim metodama Japana, Kine i Indije. Znao sam da ne mogu da stanem i da moram da realizujem cilj. Ukoliko stanem u tim uslovima, scenario sigurno neće biti dobar. Tada je korisna meditacija, koja nam isključuje misli koje nam oduzimaju upotrebnu energiju, kao što su očajanje, strah, bes i sav moj fokus odlazi na unutrašnju tišinu. Tišina nam omogućava da prihvatimo situaciju takvu kakva je i da radimo polako na njenom rešenju.
Kako balansiraš između fizičkih i mentalnih izazova u svom treningu?
Moram da priznam da nisam očekivao da u toj meri sa godinama, fizički izazovi postaju izraženiji. Ja sada imam 40 godina i mogu da kažem da je sve bilo zaista mnogo lakše sa 30 i 35 godina, kada sam bio takmičar i moje telo se ponašalo drugačije i funkcionisalo na optimumu sa potpuno drugačijim režimom. Sada moram da pružim dobru borbu da bih ostao u nekoj normalnoj formi i tu do izražaja dolaze i mentalni izazovi. Oni se ogledaju u volji da se održi neki režim treninga uprkos velikom broju obaveza koje imam kao suprug, otac, sin, upošljenik – kustos, instruktor borenja, pisac i sam svoj PR.
Koje oblasti obuke smatraš ključnim za pripremu ljudi koji žele da se izlože ekstremnim izazovima?
Kako tvoje znanje o fiziologiji i psihologiji utiče na način na koji se pripremaš i suočavaš sa izazovima?
Da li veruješ da svako može da razvije sposobnost izdržavanja ekstremnih uslova ili je to rezervisano samo za određene pojedince?
Ako govorimo o hladnoći, svetske ledene tradicije pokazuju da to može svako da uradi, samo je potrebno postepeno adaptiranje hladnoći kroz kratkotrajno eksponiranje. Kada su u pitanju ledeni usponi, oni su nešto kompleksniji i zahtevaju pre svega osnovnu adaptaciju hladnoći, zatim dobru kondiciju, snagu, zdravo telo, iskustva u planinarenju u svim uslovima, znanje o prvoj pomoći, i tehnologiju mentalne čvrstine. Ukoliko posedujete to, definitivno se možete baviti ledenim planinarenjem.
Kakve promene u mentalnom sklopu primećuješ kod ljudi koji krenu putem ekstremnih izazova?
Kada prvi put prevaziđemo ovakvu vrstu ekstremnih izazova, sve ostale poteškoće u životu postaju za nijansu lakše i tiše. Takva vrsta uspeha utiče na razumevanje istinske snage našeg tela i uma. Znamo da svakodnevnica nije naš maksimum i lakše možemo da se nosimo da tim okolnostima. Jedina nuspojava je zaljubljivanje u divlju prirodu i njenu lepotu, zbog čega gradsko sivilo, zagađen vazduh i savremene tendencije kao što su konzumerizam, gube smisao, te se oseća želja za povratkom u prirodu.
Šta bi poručio nekome ko želi da poboljša svoju fizičku i mentalnu snagu, ali ne zna odakle da počne?
Iskustva Vladimira Stevanovića pokazuju da su fizička spremnost, mentalna čvrstina i duhovna stabilnost ključni za suočavanje sa ekstremnim izazovima. Njegova priča nije samo inspiracija za one koji žele da pomeraju sopstvene granice, već i dokaz da je čovek sposoban za mnogo više nego što misli. Priroda ne prašta slabost, ali onima koji je poštuju i razumeju, ona postaje saveznik u otkrivanju krajnjih dometa ljudske snage.
