Veliki Njegoš rekao je sledeće : “ Bez muke se pesma ne ispoja bez muke se sablja ne sakova .“ , koliko je trnovit put do zvezda? Šta je ono što proživi i doživi mlado biće do toga da ga karakterišu kao jednog od najperspektivnijih, a šta je još potrebno da proživi i nauči kako bi i sam rekao da je zadovoljan i ponosan na svoj uspeh? Ko je Marko Todorović i šta je ono što baš njega izdvaja danas u moru istih?
Poznato je da publika glumce vezuje za njihove uloge i da ih po tome pamti čak im i dodeljuje epitete njihovih likova, pošto ste do sada mahom “igrali” negativce ko je i kakav je Marko ustvari? Kako biste opisali sebe u par rečenica?
Prati me to da se stalno pojavljujem u ulozi negativca kada je reč o filmu i televiziji dok u pozorištu nije takva situacija moram da priznam. Pošto je to postalo zaista simptomatično pitao sam se jedan period zbog čega je to tako i verujem da se razlog nalazi u mom fizičkom izgledu, tačnije u onome kako mene reditelji vide kroz kameru jer drugačija je slika kada se gleda kroz objektiv u odnosu na stvarnost. Bilo kako bilo svi ti likovi koje sam ja igrao su dio mene jer imaju nešto moje. Svaki lik je u manjoj ili većoj meri dio moje ličnosti.
Smatram da u svakom od nas „leži“ i dobro i zlo, ljudi kao ljudi su svakakvi a do nas je kakvu mi ličnost kao jedinka želimo da gajimo. U mom slučaju bilo kakva vrsta negativca nije nešto što želim ili što gajim , to je ono što znam , ali ne bih znao tačno da definišem sebe. Kada bih sebe opisivao sigurno bih koristio epitete temperamentne i žive odnosno živahne osobe koju ne drži mesto.
Mladi ste, imate svega 26 godina, koliko se gluma i da li se kao poziv razlikuje od onoga kako ste je Vi zamišljali kada ste upisali i dok ste završavali akademiju?
Moja jedina želja zapravo je bila da upisem akademiju i sećam se da sam tada razmišljao : „ Bože molim te samo da upišem akademiju pa ne moram više nikada ništa da igram samo mi daj da upišem akademiju . „ To je nešto što sam ja toliko želio da mi ništa drugo nije ni bilo važno osim toga da upišem akademiju. Slobodno mogu da kažem da sam zanesen tom željom potpuno izostavio upoznavanje i spoznaju mog posla u vremenu u kom živimo. Nisam, moram priznati, mnogo zamišljao i razmišljao o tome šta će biti nakon akademije ili šta se to odvija iza scene ili iza kamere. U tom trenutku meni je sve bilo ružičasto zaista i sama pomisao na scenu u meni je izazivalo sreću i neku moju sigurnost, mirnu luku. To se negde održalo i do danas jer i nakon vremenske distance od momenta upisivanja pa do ove tačke gde sam sada gluma jednako predstavlja moj izvor sigurnosti i mjesto gdje se ja sigurno osjećam. To znam jer kad god se desi neki period da ne radim u datom trenutku nešto konkretno, koliko mi to zapravo nedostaje. Kao i u životu, vidiš da nešto voliš tek kada to nešto nemaš i kada ti nedostaje.
Koliko god moj poziv bio u neku ruku i naporan i prilično stresan opet ima „ono nešto“ što mene toliko privlači i održava. Kada kažem održava mislim na osećanje koje gluma izaziva u meni jer primećujem kod sebe da budem ispunjen od glave do pete nakon neke dobre scene ili dobre probe .
Rođeni ste u Podgorici, akademiju ste završili na Cetinju, a trenutno živite i radite u Beogradu. Kako mlad čovek ” podnosi ” stalnu promenu sredine, samostalnost, odgovornost ali i udaljenost od porodice?
Mene je, eto, put vodio da tako kažem svuda po bivšoj Jugoslaviji i ja jesam „ Đuro putnik“ ali te promene meni prijaju. Svakako da mi nedostaje porodica, ali mi promene ne smetaju baš naprotiv uživam u njima jer sam srećan što mi život postavlja takve izazove da pre par godina dođem u Beograd sam i da sam sebi krčim put. Nisam neko ko svoje puteve gradi na utabanim stazama sa druge strane nisam neko ko se snalazi samo u zoni komfora. Ja to posmatram kao nešto nepromenljivo, dakle nakon akademije moj put je bio takav da dođem u Beograd bez ikoga i to sam i uradio, sada idemo dalje ma gde me put odvede. To, kako volim da kažem, krčenje puta, meni zaista nadražuje moje receptore i čini me živim, zaista budem srećan.
View this post on Instagram
Učestvovali ste u velikim regionalnim projektima kao što su ” Drugo ime ljubavi ” , ” Senke nad Balkanom ” , “Kralj Petar I” , “Ubice moga oca ” , koja uloga je Vama bila najveći izazov? Nedavno ste izjavili kako glumac ne izgovara da nešto ne zna već to nešto mora da savlada, koje “ne znam” ste do sada najteže savladali ?
To zaista jeste tako. Ne samo što je to bio čest savet koji sam dobijao od profesora na akademiji već se vremenom uverite da zaista tako jeste u ovom poslu. Kada pogledate malo bolje, ne samo iz ugla glumca nego i čoveka, sve može da se nauči i sve možete da savladate. Ne treba razmišljati u trenutku kada je pred vama prepreka koju morate da savladate koliko vremena i energije vam je potrebno već koliki i koji je motiv da to savladate.
Kada je reč o izazovima koje gluma nosi sa sobom volim samo da se tu nađe dovoljno vremena kojim mogu da manipulišem tako da se što bolje i što temeljnije spremim za nešto. I to je neki vid užitka koji mi ovaj poziv donosi jer svaki put kada pređem neku prepreku i savladam nešto do tada meni strano pojavi se osećaj satisfakcije u čemu uživam. Najupečatljivi mi je primer jahanja, o tome sam i ranije govorio, da sam za potrebe snimanja „Kralj Petar I“ savladao tu veštinu. Jednostavno kažete sebi „ Ja to mogu .“ … Potrebno je samo da motivišete sebe i da nešto želite dovoljno da vas pokrene da budete istrajni, nema razloga da ne uspete.
View this post on Instagram
Mnoge legende jugoslovenskog glumišta nisu završili akademiju ali su prenosili svoje znanje i bili maheri svog posla. Da li je gluma poput zanata i da li postoje one “male tajne velikih majstora” koje ste naučili radeći sa našim velikanima?
Gluma i jeste zanat tu zaista nema dileme. Iako ovako izgovorena ta definicija zvuči hladno ali gluma zapravo jeste zanat za koji morate pre svega kao alat morate da imate toplu dušu. Osim duše potrebno je i mnogo strpljenja, kada kažem mnogo to onda zaista znači mnogo …i naravno taj talenat o kom se toliko priča i toliko slušamo o tome iako ja ne bih talenat kao takav umeo da definišem. Talenat sam uvek doživljavao kao širok spektar nečega, smatram da talenat u sebi nosi i sposobnost da se posvetiš nečemu a ne samo da imaš dar da nešto radiš.
Talenat je dar od Boga sačinjen od mnogo čega i moramo prema njemu da se ophodimo sa puno pažnje, ne smemo ga shvatati zdravo za gotovo ili živeti u zabludi da je on samo kao dar dovoljan da otvori sva vrata. Svaki čovek koji u sebi nosi neko znanje o određenoj veštini je potencijalni učitelj. Volim da se upustim u razgovore sa kolegama što mlađim što starijim i da stičem nova saznanja. Gluma je kolektivna stvar, a ne stvar pojedinca tako da svaki rad bilo umni ili fizički sa ljudima koji su u ovom poslu je za nauk i treba čuti i šta neko drugi ima da kaže, ne treba živeti u okvirima sopstvenog znanja već biti otvoren da i ono što drugi gaje prisvojiš i primeniš . U glumi ima malo i fizike , sila akcije i reakcije, što sam ja bolji biće bolji i moj partner i naravno obrnuto. Emitujemo međusobno i znanje i energiju kako bi došlo do valjanog finalnog proizvoda.
Osim što ste poznati kao “negativac” zapažena uloga Vam je i u predstavi “Učene žene” reditelja Jagoša Markovića gde tumačite ženu. Nežniji pol često opisuju kao komplikovaniji, na koji način ste Vi pristupali tom liku?
Uh, to je zaista bilo davno … To je bila jedna neverovatna komedija Molijera koju je Jagoš režirao i to je bila moja prva saradnja sa njim. Sarađivali smo nedavno u BDP-u u komadu „Divlje meso“ i pozivam vas da pogledate. Vas žene je vrlo komplikovano igrati ( kroz smeh ). Neki moj recept bi bio ako želiš da igraš ženu moraš imati što više htenja u što manje sekundi.
Šalu na stranu, kao glumac liku pristupate uvek na istu način. Dakle dobijete scenario odnosno tekst , čitajući taj tekst vi dobijete sliku o tome kakav je taj lik i kreirate ga i stvarate u okviru onoga šta je on, šta je njegov zadatak, u kakvim okolnostima se on nalazi, kakva su osećanja i atmosfera u momentu njegovog življenja. Osim toga postoji i velika draž jer u pozorištu imate publiku koja se prepozna u tim okolnostima, situacijama i atmosferi.
View this post on Instagram
Ovih dana imamo priliku da Vas vidimo u bioskopima gledajući filmove “Nečista krv” i “Toma” kakvi su Vam planovi za dalje? Da li imate plan od tačke A do tačke B kog ste držite ili Vam se pak stvari dešavaju spontano?
Ja sam neko ko jeste „isplaniran“ i nekada stičem utisak kao da ceo svoj život imam isplaniran u glavi. Takav nisam od skoro, takav sam zaista od kada ja znam za sebe. Kao mlađi bavio sam se aktivno sportom i tada su svi moji planovi jasno i direktno bili usmereni ka tom cilju, kasnije se dogodila gluma kojoj pristupam na isti način , mislim da je to stvar karaktera odnosno onoga kakav sam ja ustvari. Uvek svoje planove i želje delim samo sa sobom, imam utisak ukoliko bih ih izgovorio na glas da ne bi više bile samo moje. Trenutno sam aktivan i radim, pripremam par predstava u Beogradskom Dramskom Pozorištu i to su neki moji planovi koje mogu da izgovorim i podelim.
Osim što Vas ljudi prepoznaju kao negativca, a opisuju kao jednog od najperspektivnijih mladih glumaca Vi ste neko ko se dugo bavio odbojkom, volite da putujete, znate da kuvate, veliki ste radoholičar… Kako bi izgledao Vaš idealan lik? Čime bi se bavio i šta bi radio Marko da mu Vi pišete životni scenario?
Uh ne znam , veoma zanimljivo pitanje, ali zaista ne znam … Hvala za sve navedene epitete, ja ih negde nisam svestan jer ih ja živim i prosto nemam tu sliku koju imaju ljudi koji mene posmatraju kao neko treće lice.
Trudim se da šta god da radim da deo mene ostane tu, da nešto što ja radim nosi i deo mog srca i moje duše. To ne znači da je sve što ja radim idealno ili uvek uspešno. Suština je da date sve od sebe, a da li će finalni proizvod biti zadovoljavajući to je manje važno jer sve to sastavni deo života i usponi i padovi, važno je da date sve od sebe.
Svaki put kada rezultati mog rada nisi bili dovoljno zadovoljavajući stvarali su jedan novi produkt, a to je lekcija iz koje sam čini mi se najviše naučio. Ne znam čime bi se konkretno bavio taj moj idealan lik ali znam da bih ga poštedeo nervoze, nestrpljenja i naglasio bih u njegovom životu sve ono što je dobro. Formirao bih mu život tako da još više radi, da se još više bavi sportom, da ima mnogo strpljenja, da još više čita…i naravno ono što je suština življenja i u stvarnosti i u scenariu da bude dobar čovek.
View this post on Instagram
Za kraj, kada bi Marko danas mogao da se obrati onom Marku koji upisuje akademiju šta bi mu rekao? Da li mislite da bi “mali” Marko bio ponosan na ono što ste postigli danas?
Pa rekao bih mu : „ Daj bre čoveče nemoj da imaš toliku tremu o’kinuće te srce biće to sve okej !“ to bi mu ustvari šapnuo. A što se „malog“ Marka tiče mislim da je sve ovo što se danas dešava upravo na njegovim leđima jer je taj „mali“ Marko onaj koji se trudio , učio , radio i prikupljao znanje … Teško mi je da prevalim preko usana tu reč „ zadovoljan“ , sada je teško, mislim da ću to moći da izgovorim i da u potpunosti odgovorim na ovo pitanje tek za koju deceniju.
Još uvek je „mali“ Marko meni blizu i osećam kao da je sve bilo juče, mogu samo da kažem da sam srećan.
IG: @marko_todorovic
_______________
Autor teksta:
About Author
