Početna » Umetnost kao Put do Unutrašnje Snage: Lidija Andonov o Dramaterapiji

Umetnost kao Put do Unutrašnje Snage: Lidija Andonov o Dramaterapiji

by Lips&Heels
0 comment

U susretu sa Lidijom, otvaramo vrata jedinstvenom svetu kreativnih terapija, gde umetnost postaje most prema dubokom razumevanju i isceljenju. Kroz naš razgovor, otkrivamo kako se umetnost transformiše u terapiju, donoseći svetlu perspektivu unutar ovog fascinantnog polja. Lidija, kao vođa u ovoj oblasti, nas inspiriše da zagazimo dublje u sopstvenu kreativnost i unutrašnju snagu.

Možete li nam detaljnije opisati kako je nastalo Udruženje Talas Kreativne Terapije i koji su bili Vaši osnovni ciljevi pri njegovom osnivanju?

 

Udruženje ,,Talas Kreativne Terapije“, nastaje iz potrebe da se dramaterapija približi ljudima kod nas. Ono je priznato od strane Evropske Federacije Dramaterapije. Kod nas je dosta prisutna psihodrama kao i ostali vidovi primenjenog pozorišta, ali što se dramaterapije tiče, ovo je pionirski poduhvat. 

Kreativno-umetničke terapije su drugačije od  psihoterapeutskih metoda, jer kao polaznu tačku koriste kreativno izražavanje. Svaki čovek je kreativno biće, i mogućnost izražavanja te kreativnosti može biti transformativna i isceljujuća. Dominacija racionalnog principa je jedan od razloga zašto pokušavamo da rešimo problem na istom mestu na kome je problem i nastao, a to je u našoj glavi. Otuda fokus prebacujemo na kreativnost, emocije, improvizacije, imaginaciju i telo, koje nas pomera od dominantnog racionalnog principa i omogućava da sebe i svoj problem sagledamo iz jedne nove perspektive. 

 

Kako biste ukratko opisali dramaterapiju i transformativnu moć pozorišta u svrhu ličnog rasta, razvoja i terapije?

 

Kroz ovakav pristup, umetnost, a na prvom mestu pozorište je dostupno svakome, transformiše nas i pruža jedno autentično iskustvo koje nam daje mogućnost da osvestimo različite delove sebe, uključujući one kojih se plašimo, stidimo, potiskujemo.

 

Ono što nam stvara blokade je često potreba koja nije pronašla svoj izraz. Ako joj se pruži mogućnost da se na kreativan način izrazi, ona pronalazi svoje mesto. Šta bi to konkretno značilo? Mi smo navikli da o problemima razgovaramo, koristimo kognitivan pristup kojim pokušavamo problem da rešimo. Međutim čovek je mnogo više od toga. Mi problemu pristupamo kroz nešto što se zove estetska distanca. To je kreiranje priča, igranje uloga, improvizacije. Te priče najčešće nisu biografske, već su imaginativne.

 

Ponekad klijent sam kreira priču, a nekada uzimamo bajku, mit ili neku već postojeću priču, i to je princip estetske distance. Što znači da se distanciramo od svoje biografije, čak i od svog problema, od svog narativa koji dobro poznajemo i koji smo verovatno puno puta ispričali. I ta distanca je najvažnija polazna tačka u dramaterapiji. Mi se distanciramo od poznatog narativa, od naučenih uloga, i kroz kreativnost otkrivamo nove svetove. I tada se dešava nešto naizgled paradoksalno a to je da nas upravo to distanciranje približava nama samima, nečemu potisnutom i zaboravljenom, čemu smo prišli na kreativan način i time mu pomogli da se ispolji.

 

Vi sada sigurno pomišljate, uh pa ja ne znam da glumim, ali ne radi se o tome. Većinom na početku terapije, improvizacije radimo sa predmetima, crtežima, kartama. Iskustvo mi govori da je na početku procesa izazovno za ljude da igraju uloge i da sami učestvuju u improvizacijama. Tako da je početni deo procesa uglavnom na način koji sam već navela. A kasnije kako se upoznajemo, i ljudi se oslobađaju često se vrlo spontano desi da oni sami uplove u improvizaciju kroz telo i pokret, ne samo projektovanjem kroz objekte ili karte. Jer je ideja da se pokrene telo, i da to što se improvizuje se i zaista proživi kroz telo i pokret.

 

Kako ste došli na ideju da kombinujete dramu i terapiju, i koji su bili ključni trenuci u Vašem profesionalnom razvoju koji su Vas doveli do ove prakse?

 

Ja sam studirala glumu na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Bore Draškovića, našeg kultnog reditelja. Asistent nam je bio Boris Liješević, a gost na nekim predavanjima Tomi Janežič. Mogu slobodno da kažem da sam glumu učila od najboljih.

Boris i Tomi su sada jedni od najistaknutijih reditelja na ovim prostorima. Oni stvaraju živo pozorište, a to je danas retkost. I ja sam takvu glumu učila, koja se ne zasniva na klišeima, već glumac duboko ulazi u svoje biće i pronalazi u sebi likove koje igra. To je pozorište koje ima potencijal da isceljuje. Pozorište Grotovskog, Piter Bruka, Artoa, a to su upravo pozorišni stvaraoci iz kojih i dramaterapija crpi inspiraciju. Pozorište koje je povezano sa psihologijom, sa antropologijom.

Rekla bih da sam i u to vreme tragala upravo za dramaterapijom, samo što to tada nisam znala. Imala sam sreću da svoju prvu profesionalnu ulogu ostvarim upravo sa Tomijem Janežičem u predstavi ,,Šuma Blista“, Ateljea 212. Međutim osećala sam da nešto nedostaje, selim se za Berlin i tamo pronalazim „Institut za pozorišnu i dramaterapiju/ Institut fur Theatertherapie Berlin”, i shvatam da je spoj psihologije i pozorišta upravo to za čime tragam. Otada sve svoje znanje i kao glumice i kao dramaterapeuta usmeravam na istraživanje mogućnosti pozorišta i drame kao terapije.

 

Možete li nam reći nešto više o radionicama dramaterapije koje ste vodili za mlade glumce u okviru Bitef teatra i Bitef festivala? Kako ste videli uticaj ovih radionica na učesnike?

 

Divno iskustvo! Zanimljivo je bilo gledati kako tehnike koje su glumcima većinom poznate mogu biti iskorišćene da uđu u sebe, i istraže svoj unutrašnji pejzaž, svoju psihu. Taj projekat „Pozorište i Psiha“ mi je posebno drag.

 

Projekat „In/Visible Faces“ sa migrantima u humanitarnom centru Adra zvuči vrlo značajno. Možete li podeliti neka iskustva iz ovog projekta?

 

O ovom projektu je napisan rad koji je objavljen u istaknutom britanskom časopisu za kreativne terapije, i o njemu bi moglo toliko toga da se kaže. Projekat je imao naziv: ,,Ne/Vidljiva Lica (Dramaterapija kao alatka za kreiranje mesta mogućnosti za izbeglice)”. Inspirativan i uzbudljiv projekat. Nekoliko meseci smo radili sa dečacima i muškarcima većinom iz Afganistana, a zatim isto toliko sa ženama.

Traumatično iskustvo koje su ovi ljudi doživeli je veliko. Prvo smo ostvarili bazični ljudski kontakt sa njima, jer to je ono što im je najviše potrebno, a potom osluškujemo i saznajemo kroz razgovor  koji je kreativan način koji bi najviše odgovarao grupi. Zbližavanje sa grupom može da potraje i do nekoliko nedelja, ali presudno je da steknu poverenje i tek onda je  moguće otvaranje. U muškoj grupi kreativni izraz je bio pravljenje priča i pisanje poezije a u ženskoj pravljenje kolaža. Kroz poeziju i priče oni su oslobađali ono što je u njima i dobijali podršku u grupi. Zatim smo napravili mali performans sastavljen od napisanih pesama, i predstavili ga u okviru Bitef festivala.  A kolaž je davao mogućnost da se svaki put na njemu nešto napiše, nacrta.

Bilo je žena koje su pisale pisma i potom ih lepile na kolaž, tako da niko ne može da ih pročita, ali za njih je to pisanje i ispoljavanje bilo lekovito u tom trenutku.

 

Kako vidite ulogu kreativno-umetničkih terapija, posebno dramaterapije, u današnjem društvu, koje se suočava sa izazovima u mentalnom zdravlju ljudi?

 

Presudno. Potrebni su nam inovativne, drugačije metode. Potrebne su nam humane metode koje podržavaju ono ljudsko u čoveku, koje ga vide kao celinu, koje mu podstiču kreativnost. Da svaki čovek može da se oseti kao stvaralac, kao kreator svog života. Živimo u vremenu napretka raznih oblasti, a istraživanja nam pokazuju da su mentalni poremećaji u porastu. Čovek se otuđuje od sebe i od drugih.

Dramaterapija nas vraća kontaktu, vraća nas telu, imaginaciji. Kao što kaže jedan od pionira dramaterapije Robert Landy, da naše emocionalno zdravlje zavisi od našeg kapaciteta da proširimo sve uloge-identitete koji su u nama, često kontradiktorne. I upravo potiskivanje i negiranje tih delova, nas vodi do raznih mentalnih i fizičkih problema.

 

Kako ste doživeli transformaciju koju kreativno izražavanje može doneti, i možete li nam dati neki konkretan primer iz Vaše prakse?

 

Postoje dosta istraživanja o tome šta se dešava u ljudskom telu i mozgu kada uđe u svet imaginacije i kreativnosti, kada nije isključivo u sferi intelekta. Kao što bi Sue Jennings, dramaterapeutkinja rekla: „Psihi je dozvoljeno da se ponovo igra“. Puno puta sam prisustvovala momentima u kojima neko kroz razigranost improvizacije izgovara stvari koje nikada u životu pre toga možda nije rekao. Dozvoljava sebi da bude besan, ljut, zaljubljen, ljubomoran, nežan. Igranje uloga, tj. sfera fantastične realnosti koju stvorimo, nam dozvoljava da izrazimo različite likove koji su u nama. U nama postoji toliko likova, neke živimo, a drugi su sakriveni. Identitet nije fiksiran, već se sastoji od različitih delova koji traže da ugledaju svetlost dana i da se upoznaju. Od najranijih vremena čovek je pravio rituale i stavljao maske.

Tražimo unutrašnji simbol i metaforu koji će nas voditi kroz proces. Transformišemo tako što stavljamo pod svetlo nešto što je bilo u mraku, a čija snaga nam je potrebna. Prevođenje ličnog iskustva u jezik scene nema za cilj samo da izrazi bol ili lepotu, ili da se otvori prema drugome, već da dozvoli da se proživi i procesuira jedno unutrašnje iskustvo koje je po prirodi teško i nabijeno tenzijom. Napetost se ispoljava na kreativan način i time biva potpuno proživljena, ali i transformisana. Nešto zatvoreno i mračno dobija punoću, ljubav i snagu. Dajemo prostor neverbalnom izražavanju.

 

Koja Vaša iskustva u umetničkom svetu, kao glumice i pevačice, doprinose Vašem radu u dramaterapiji?

 

Kad već pričamo o različitim delovima našeg identiteta koji su u nama, ovo su moji. Glumica, pevačica i dramaterapeut. Nije bio lak put da dođem do toga da se oni integrišu i prihvate, ali je moguć i za mene vrlo prirodan. I sada se ovi putevi prepliću i podržavaju jedan drugi. Kroz bavljenje umetnošću sam otkrivala koliko ona može biti transformativna i oslobađajuća. A kroz dramaterapiju namenski koristim umetničke tehnike kao put ka ljudskoj psihi.

 

Kako ste doživeli rad sa ljudima koji žele da istraže svoje resurse i izraze svoje potencijale kroz dramaterapiju? Možete li nam podeliti neki inspirativan trenutak iz Vaše prakse?

 

U dramaterapiji tragamo za unutrašnjim resursima, potisnutim i blokiranim. Kada kroz neku od improvizacija čovek dotakne taj resurs, čuje svoj glas koji može biti snažan, ili se seti svoje ogromne ljubavi prema crtanju ili sviranju, kada pronađe neki simbol ili metaforu na koji snažno rezonuje, i koji tako precizno objašnjava to što se u njemu nalazi a do sada nije našlo izlaz. Kada to ugleda svetlost dana to je isceljujuće i može da nam da veliku snagu za dalje. Često ne možemo da rešimo problem na istom mestu na kome se problem nalazi, moramo da se pomerimo, da promenimo perspektivu, da pronađemo unutrašnju snagu.

 

Imate li neke planove ili projekte u budućnosti koji želite podeliti sa našim čitaocima?

 

Trenutno radim individualno sa klijentima, ali u planu je i grupni rad, u kome posebno uživam jer ima svoju specifičnost, a to je da je otvaranje unutar grupe snažan terapeutski metod. Naročito u dramaterapiji, kroz improvizacije. Nestvarno lepo je gledati ljude koji možda nikad nisu izražavali sebe kroz umetnost da sada to rade na jedan toliko spontan i autentičan način. Ponekad se pojave snažne i iskrene ekspresije koje mi iznova i iznova potvrđuju koliko je svaki čovek kreativno biće i koliko žudi za takvim izražavanjem.

 

Kakav savet biste dali ljudima koji razmišljaju o uključenju u kreativno-umetničke terapije ili dramaterapiju?

 

Ako se negde duboko u tebi krije potreba da upoznaš nešto unutar tvoje psihe čega se plašiš, ili ti deluje isuviše bolno, ili previše mračno, ako makar na momenat osetiš da postoji lepota koje se stidiš, senzitivnost za koju misliš da joj nema mesta na ovome svetu, ili snaga koju potiskuješ jer misliš da će te preplaviti. Skoči, otvori vrata i dođi. Ovo je mesto koje te čeka, baš takvu-takvog kakva-kakav si. Stvaraćemo iskustvo koje će nas otvoriti i približiti sebi i drugima, ovom svetu, prelepom i strašnom istovremeno. Otvorićemo pozornicu svog života.

 

Kroz njen rad, umetnost postaje put ka razumevanju i izražavanju sopstvene unutrašnje snage i lepote. Lidija je oličenje kako se strast i predanost mogu pretvoriti u moćan alat za pozitivne promene u životima ljudi.
Više informacija možete pronaći na sajtu www.talascreativetherapies.com

FOTO: Laslo Antal

Loading

About Author

You may also like

Medijski partner kulturnim manifestacijama

Vaš Glas Je Važan, Vaše Mišljenje Je Važno. Mi Vam Možemo Pomoći Da Se Osećate Samopouzdanije, U Skladu Sa Svojom Prirodom, Van Okvira Koji Nam Se Nameću.

 
lipsandheels.com@gmail.com

@2023 – Lips&Heels. All Right Reserved. Designed and Developed by
Izrada sajta