Zvanično, kultura predstavlja celokupno društveno nasleđe jedne grupe ljudi, a pod tim podrazumevajući i naučne obrasce delovanja, eminentna mišljenja ljudi i grupe stručnjaka koji zajedničkim snagama čine ovaj svet lepšim mestom za život. Nezvanično, kultura smo mi.
Nastavši od latinske reči colere, što bi značilo nastanjivati, uzgajati, poštovati i štititi, možemo videti da je kultura pojam koji je itekako sveobuhvatan. Nastaniti se na jednoj zemlji, uzgajati ono što može da opstane u tom predelu, poštovati sve ono vredno poštovanja što donesemo sa sobom i naposletku štititi to isto predstavlja piramidu čiji je vrh kultura.
Jezik kojim govorimo, stari filmovi koje možemo gledati bezbroj puta a da ni ne pomislimo na menjanje kanala kao opciju za vreme trajanja istih, knjige čije korice od raspada deli samo još jedno čitanje i galerije umetničkih slika koje bismo rado posećivali da nemamo drugih obaveza.
Kod nas u lepoj zemlji Srbiji, kultura su i stare, gotovo pred rušenjem kuće koje ispod svog krova čuvaju neispričane priče od vrhunskog značaja. Narodna nošnja, šajkača i opanci su takođe kultura, zato što sa sobom nose vekovima dugu tradiciju od koje i da hoćemo, ne možemo da pobegnemo. Rekla bih da je to ono što je usađeno u naše biće i što označava samu suštinu nas kao stanovnika ove zemlje. To je kultura, a kultura smo mi, sa svim svojim vrlinama i manama. Naposletku, to je ono što čini naš život kao osvešćenih bića značajnim, a šta je on bez kulture? Ništa.
Nekada, ne tako davno,stvarima se pridavao mnogo veći značaj nego danas. Kulturni događaji i manifestacije raznog tipa su bile toliko posećivane da dodatne stolice za onoga ko bi zakasnio nije bilo. Pozorišta, toliko voljena, nikada nisu davala predstave za koje se nije tražila karta više, pa makar iste ranije nikada i ne pogledali.
Opere, baleti i dvorane za umetničko klizanje su predstavljali hramove za zaljubljenike za pomenute vrste umetnosti i kulture. Nekoliko stotina metara u redu za početak projekcije filma koji se čekao mesecima. Književne večeri na koje niste mogli da dođete bez goruće želje da naučite nešto novo, a da od istih odete bez suza u očima zbog znanja da ste uradili nešto dobro za sebe i imali prilike da budete u društvu vrhunskih književnika. Biblioteke za čiju ste popularnu knjigu trebali da čekate pola godine kako biste mogli da je iznajmite i pročitate.
Dečije pesmice koje su imale smisla. Igračke koje su deca sama pravila, bez mogućnosti da se pokvare nakon nedelju dana intenzivnog korišćenja. Novine u kojima ništa drugo sem istine nije pisalo. Ukoliko mislite da sam skrenula sa teme- nisam.
Sve ovo pišem kako bih vas uputila u činjenično stanje onog lepog što je nekada predstavljalo kulturu. Ne zaboravite: kultura smo mi, a mi smo ono što radimo, gledamo, posećujemo, čitamo, način na koji govorimo i živimo itd…
Šta danas podrazumevamo pod pojmom kultura? Statistički gledano globalno razmišljanje ljudi, danas je kultura sve ono što je nekada predstavljalo kič i šund. Muzika bez ikakvog smislenog ritma, filmovi sa istom tematikom i slike koje nemaju ni zrno umetnosti u sebi. Nekadašnje šlagere smo zamenili jutjub pevačima, školovane glumce ljudima koji u glumu ulaze samo da bi stekli neku popularnost, a svetski priznate slikare amaterima koji nakon svakog uspelog crteža misle za sebe da su Mikelanđelo Buonaroti ili Paja Jovanović.
Šta se desilo sa svetom, šta se desilo sa ljudima? Ako dobro pogledamo šta je danas u trendingu, pa bila to najčitanija vest ili najgledanija emisija, videćemo gde smo kolektivno kao narod otišli.
Zašto imamo potrebu i ružnu naviku da nam se svidi sve ono što ne treba da nas se svidi? Zašto rado odbacujemo sve ono kvalitetno što vredi, pa čak ni ne razmišljajući o tome kao nečemu čemu treba dati značaj? Kada se i pojavi neko takav, a to je, uz dužno poštovanje danas retko, ne damo mu prostora da napravi nešto što je zaista vredno. Da li je to zbog nesvesnog prihvatanja ili radi trenutnog zadovoljenja svojih čula dok ne dođe nešto novo i prolazno, i sama bih volela da znam.
Kulturi ne trebamo mi kao takvi kakvi smo sada, nego ona treba ona, a dok to ne shvatimo, ni dobro ne može više da nam se piše.
———————————————
Autor:
Andrea Dobrosavljević
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.
About Author
