Intervjuišući po četvrti put neku ličnost iz sveta sporta a u ovom slučaju plivanja, dolazim do zaključka da je ono zaista među prvim sportovima kada je težina bavljenja istim u pitanju.
Poznavajući ga lično, slobodno mogu da kažem da je bio iskren od reči do reči, te da je ujedno i moj prvi sagovornik koji nije želeo ništa da sakrije već da sve kaže onako kako i jeste. Dragi čitaoci, predstavljam vam (ser) Danila Banjca, juniorskog reprezentativca Srbije u plivanju.
Pre nešto više od dve nedelje se završilo Letnje prvenstvo Srbije na kom si proglašen za najuspešnijeg plivača juniora. Reci nam, kakve utiske nosiš sa takmičenja i kakav je osećaj biti najuspešniji u onome što radiš?
Takmičenje je bilo stvarno iznenađujuće prijatno, svidela mi se atmosfera i bilo je mnogo bolje nego što sam zamišljao. Uzeći u obzir moj trenažni proces koji sam kvario prethodna dva meseca, nisam očekivao dobre rezultate tako da sam zaista zadovoljan kako je sve to ispalo. Što se tiče titule najboljeg juniora- nisam jurio tu titulu i ona je došla sama od sebe.
Kakva te sećanja vežu za klub u kome si napravio svoje prve plivačke pokrete i uspehe?
Kada pogledam na godine koje su iza mene, sećanja su lepa i raduju me trenuci koje sam proveo sa društvom na raznim pripremama, takmičenjima i kampovima.
Koji je bio preloman trenutak u karijeri nakon kog si počeo da ideš samo uzlaznom putanjom?
Kada sam prvi put oborio državni rekord u malom bazenu u oktobru (ako se ne varam) 2018. godine i to u običnom kupaćem dok su ostali bili profesionalno opremljeni. Bilo je to neočekivano za mene i za sve, iz razloga što ja tada nisam ni znao šta znači rekord. Pogledao sam u rezultat i ostao u šoku, a od tada su stvari krenule da idu samo na bolje.
Da li se sećaš svoje prve reakcije kada si saznao da si postao reprezentativac?
Iskreno ne, ne znam ni kakvu bih reakciju imao na to jer sam od sebe očekivao da ću sa mojim rezultatima sigurno upasti u reprezentaciju.
Koja medalja zlatno sija a samo ti znaš koliko si truda uložio da ona pripadne baš tebi?
Da ponovo budem iskren, meni svaka medalja i znači i ne znači. Ranije sam mislio da me medalje predstavljaju kao osobu i plivača, no shvatio sam da treba više da se fokusiram na vreme koje treba da popravim i ciljeve.
Da li se rezultati bolje postižu na zatvorenom ili otvorenom bazenu, ili to ne igra nikakvu ulogu?
Meni je psihički mnogo lakše, imam jači utisak takmičenja i više sam fokusiran na sve oko sebe kada je zatvoreni bazen u pitanju, dok na otvorenom bazenu i nemam neko lepo iskustvo. Evropsko prvenstvo prošle godine u Rimu- nisam očekivao da će samo takmičenje biti na otvorenom, atmosfera nije bila prijatna, malo je bilo publike pa samim tim ni njihovo navijanje nije bilo kako to inače i treba da bude. Smetalo mi je jako sunce koje mi je išlo u oči sa svih strana, jednostavno nisam mogao normalno da plivam, tako da je zatvoreni bazen moj teren.
Postoje li stvari o kojima razmišljaš dok plivaš?
Fokusiram se samo na tehniku i to je jedino što je u tom trenutku važno, dok trener prati moje vreme kao i sve ostalo.
Kao neko ko ima 18 godina, šta je ono na šta si najviše ponosan kada je plivanje u pitanju?
Pre svega sam najviše ponosan na to što sam još uvek u ovom sportu. Drugo, drago mi je što imam neke predispozicije za razliku od drugih plivača sa kojima treniram i koje gledam, što mi daje blagu prednost u odnosu na druge. Sa druge strane, krivo mi je što nisam nadaren da već sada sa 18 godina budem na Svetskom prvenstvu kao što su već neki, međutim, u životu uvek treba biti zahvalan na onome što imaš i treba da ceniš to. Treba uvek da daš svoj maksimum kako se kasnije ne bi kajao, i to je to.
Da li imaš neku amajliju koju nosiš na takmičenja ili ritual kog se pridržavaš?
Amajliju nemam ali imam običaj da se tri puta pokvasim (stavim ruke o elektroniku čisto radi osećaja) i udarim se po faci četiri puta plus se udarim po uvetu kako bi potpuno ogluveo na njega te kako ne bi čuo ostale, a sve to pre nego što sudija da znak da stanemo na start.
Šta je ono bez čega jedan plivač i reprezentativac ne može?
Bez treninga (smeh), volje, napornog rada i cilja.
Čime bi se bavio da se profesionalno ne baviš sportom?
Odbojkom, i to je sport koji mi je zanimljiviji od plivanja.
Kako bi sebe predstavio čitaocima u tri reči?
Jako iskren, maštovit i treće neka ostane misterija (ponovo smeh).
Moji prethodni sagovornici a tvoje kolege. Anja Crevar i Aleksandar Savić su rekli da im muzika dosta pomaže što se psihičke rasterećenosti pred sam trening ili takmičenje tiče. Ima li muzika takvog uticaja i na tebe?
Volim da slušam muziku kada mi se sluša pred trening i posle njega kako bi mi poboljšala raspoloženje od kojeg sve i zavisi. Slušam svoju dušu i to je ono što je najvažnije. Vizualizujem trke u glavi hiljadu puta i tačno znam šta će biti tako da i nema neke potrebe za muzikom.
Da možeš da se vratiš na sam početak, da li bi nešto promenio i ako da, zbog čega?
Sport. Ovaj sport nije za svakoga i to treba svako da zna- treba imati glavu za njega i talenat, a sreća se podrazumeva. Zamislite da pred sobom imate dve šake- u jednoj se nalaze volja, rad, trening i glad za uspehom, a da u drugoj imate sve to plus dodate talenat i sreću. Druga šaka će uvek, ali uvek pobiti ovu prvu ali samo ako talenat ne bude protraćen. Jedno ne može bez ostalih ali talenat je tu presudna stvar.
Da li nekad zastaneš ispred ogledala da se pogledaš i kažeš: Ja sada idem tamo da predstavim svoju zemlju najbolje što mogu i ne vraćam se dok to ne uradim?
Ne, nikada to nisam uradio zato što uvek mislim na sebe prvenstveno. Treniram radi sebe i kako bi video svoje rezultate na takmičenjima a i to kako mi publika odaje poštovanje uprkos nekim mojim nedostacima za ovaj sport. Uvek dajem sve od sebe i ne želim da kada završim trku razmišljam o tome kako sam mogao bolje a nisam. Ne postoji trka koja treba da ti bude teža od treninga, tako da je trening taj koji uvek treba da ti padne teže nego sama trka.
Kako si završio srpsku gimnaziju u Budimpešti, koji su ti dalji planovi- kako za obrazovanje, tako i za plivačku karijeru?
Završilo se i to hvala Bogu, bilo je tu svega ali dobro. Što se daljih planova tiče- upisujem DIF (Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja) ovde u Novom Sadu a dalje šta bude, ne volim da pravim velike planove za budućnost već šta bude biće.
Razgovarala:
Andrea Dobrosavljević
Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.