Milan Ružić: Čitanje je najbolji rad na sebi, i smatram ga zapušavanjem rupa na brodu kojim plovimo plitkim i brzim vodama nekulture

„Jedni kažu pisac, drugi kažu pesnik, pa kako ko hoće, a ne mora ni jedno ni drugo“– rečenica je koja krasi opis biografije na Instagramu našeg današnjeg sagovornika. Autor je 3 knjige, kolumnista portala „Iskra“, Matija Bećković i Emir Kusturica su samo neki od njegovih prijatelja, a zahvaljujući daru za pisanje nam svojim rečima i vrlo zanimljivim dosetkama ulepšava svaki dan. Reč je o Milanu Ružiću, piscu i pesniku.

 

Ono što uvek imam običaj da pitam sagovornika jeste kako je. Kako ste Vi i kako se snalazite u ovom ludom vremenu koje trenutno svi proživljavamo?

 

Hvala Bogu, odlično. Kao neko ko je oduvek bio zaljubljenik u prirodu, meni je ova pauza na svetskom nivou dobro došla. Sve nam je onemogućeno, osim onoga što ja najviše volim, a to su šetnja, čitanje i filmovi, naravno, podrazumeva se i vreme koje provodim sa porodicom. Stoga, ne bih mogao da se požalim na sve ovo, jer smo odjednom dobili neko vreme za sve one stvari koje ranije nismo stizali da radimo koliko smo želeli. A svakako smatram da je i korisno videti sve ovo sa neke strane koja nema mnogo veze sa dezinfekcijom, brojem zaraženih, kijanjem, kašljanjem i kriznim štabom.

 

 

 

 

 

 

Kada ste počeli da se bavite pisanjem i da li ste od malih nogu znali da će to biti Vaš životni poziv?

 

Pisanjem sam počeo da se bavim pre šest godina. Naime, oduvek sam voleo poeziju Matije Bećkovića i nisam propuštao njegove nastupe, pa me je tako verovatno i primetio nakon nekoliko godina, jer nije baš teško zapaziti nekoga sa skoro dva metra visine ko stalno dolazi da vas sluša.

Posle jednog njegovog nastupa u Čačku 2013. godine, počeli smo veoma aktivno da se družimo, a nakon godinu dana, Matija me je pitao da li ja nešto pišem.

 

 

 

 

 

 

Naravno, svi smo mi piskarali u srednjoj školi, a ja sam parodirao tekstove postojećih pesama, i to je bio sav moj stvaralački rad. Tako da možemo reći da pre Matijinog nagovora nisam pisao. On je primetio to nešto u meni i nagovorio me da napišem 20 strana bilo čega i pošaljem mu. Mučio sam se sa tim stranama, ali sam mu poslao nakon nekog vremena. On je onda, ne rekavši mi da li je dobro, rekao da napišem još sto, kao da je to tako jednostavno.

Nakon nekoliko meseci, poslao sam mu i tih sto strana, a onda je on rekao da mu se to mnogo sviđa i da bi trebalo poslati nekom oštrom književnom kritičaru. Poslao sam i dobio odgovor da bi taj rukopis trebalo štampati zbog raznih kvaliteta koje su taj kritičar i još nekoliko njih rekli da postoje u rukopisu. Stoga, Matija je krivac.

 

 

Kako danas izgleda biti izuzetan mladi pisac u Srbiji?

 

   Isto kao i oduvek. Imate papir i olovku, ili računar, i pišete. Onaj deo koji se tiče afirmacije dođe ili ne. Ako dođe, odlično, a ako ne, barem je neko pokušao. Na sreću, postao sam već nekakvo ime u tom svetu, a dosta su pomogle i kolumne koje pišem za “Iskru”, “IN4S” i “Pečat”, a koje prenosi još oko 20 portala i novina. Kolumne su sjajan način da kažete svima šta mislite i da ostanete aktuelni između objavljivanja knjiga.

 

A kako izgleda biti izuzetan pisac, ne bih smeo da odgovorim, jer se naša mišljenja po pitanju mog pisanja ne poklapaju. Previše bih na taj način dopustio svom egu, a njega ipak treba držati zauzdanog.

 

Imate li moto kojim se vodite kroz život?

 

Baš neku rečenicu na koju se oslanjam i nemam, ali se vodim onim da je najbolje o sebi misliti sve najgore kako bi ostalo mesta za napredak. Možda to nije dobro, ali u mom slučaju igra svoju ulogu savršeno.

 

Znamo da ste poštovalac radova i dela ali i prijatelj dva izuzetna čoveka. Kada biste izdvojili, šta je ono čemu Vas je naučio Emir Kusturica, a čemu Matija Bećković?

 

Matija me je, kao što sam već pomenuo, naveo da pišem na čemu mu nikada ne mogu dovoljno zahvaliti, jer mi je dao put kojim treba putovati, alat kojim ću stvari da pravim ili popravljam. A Emir mi je ustupio, na osnovu onoga što je pročitao u mojoj prvoj knjizi, mesto da budem kolumnista i da se tako za mene čuje. Oni su mi stvarno vrlo bliski prijatelji i od njih stalno učim. Ono što sam prvo naučio jeste da valja ostati čovek, a ta ljudskost, naravno uz neprekidnu nadogradnju duha, postaje onda izvor za sve ono što nam treba.

 

 

 

 

 

 

 

Na portalu „Iskra“ pišete kolumne koje su vredne svake sekunde čitanja. Recite nam, da li ste uvek pisali bez ustručavanja sve što Vam je bilo na duši, ili ste se nekada ustručavali zbog one čuvene „šta će drugi misliti i reći“? 

 

Hvala Vam na tim rečima. Uvek pišem ono što mislim, jer pred praznim papirom nema laganja. Ukoliko neko slaže, to se vidi i to postaju slabe tačke teksta. Kao kada gledate kako gori papir, pa vidite one rupe u sredini gde najpre progori – te rupe su slaba mesta, a uvek je bolje nemati ih, jer onda imate više vremena da ugasite plamen.

Nikada se nisam ustručavao, jer onda ne bi to imalo smisla. Istina, retko spominjem imena političara u kolumnama, ali uvek stavim do znanja na koga konkretno mislim, ne iz razloga što postoji nekakav strah, već zato što oni ne zaslužuju da se pominju ni onoliko koliko ih već pominju svi, pa činim šta je do mene da ta bezrazložna spominjanja i promocije smanjim.

 

A ono što bi neko drugi pomislio, dobro ili loše, to spada u ono što on učita iščitavajući tekst. Njihov problem. Ako istina nekome ne odgovara, onda neka laže sebe. Nema kraćeg puta do zadovoljstva i srećnog života, ali temelj je vrlo šupalj.

 

Kada smo već kod „Iskre“, u julu ste napisali kolumnu pod nazivom „Pitanja srpske propasti“, koja započinje rečenicom – „U Srbiji su svi oduvek bili zauzeti postavljajem pitanja toliko da nikada nisu hteli da čekaju odgovor“ – koja je dobila brojne aplauze i reči hvale za sve što ste napisali. Da li smatrate da danas ljudi u Srbiji zaista nemaju vremena da čuju odgovor, ili se tu ipak radi o nečemu sasvim drugom?

 

 

Mi smo kao narod skloni postavljanju pitanja tek da bismo nešto rekli. Večito postavljamo pitanja, a živimo među odgovorima. Znate kad na vratima, recimo slušaonice nekog fakulteta, zalepe na vrata poruku „Indeksi se predaju do pet“, pa svaki čas studenti ulaze i pitaju „Da li se do pet predaju indeksi?“. E taj primer odlično pokazuje stanje u društvu, jer nikad ništa nije do kraja sigurno, ali i mentalitetsko iščašenje do kog nas je to nepoverenje i loše iskustvo dovelo.

Dakle, ulazimo i pitamo samo ako znamo odgovor ili ako nas on ne interesuje. Ukoliko nekoga nešto interesuje, tog je sramota da pita, jer smatra da će ga svi nakon pitanja posmatrati kao neznalicu. Vidite, i ovo pitanje o pitanju i odgovorima znamo, ali opet pitamo.

 

 

Na početku pandemije „Covid-19“ ste na Instagram-u pokrenuli, sada već čuveni, „#knjigovirus“ i tako izazvali ljude da pokažu šta to čitaju, čijem su se izazovu priključili i glumci poput Slobode Mićalović i Viktora Savića. Izazov je predstavljao pravo osveženje u moru slika ljudi sa maskama koje su sada već postale „odevni komad“. Kako naterati ljude da što više čitaju kako ne bi sebe doveli u položaj da sede za tv-om i da veruju svemu što im se servira?

 

Ta akcija, ili popularno rečeno izazov, nastala je tako što sam se ja slikao sa knjigom Dušana Kovačevića “Dvadeset srpskih podela” kao maskom uz komentar da bi bilo dobro nositi maske iz kojih nešto možemo i da naučimo, a sve ne bih li podstakao ljude da višak slobodnog vremena koriste za čitanje. To se svidelo Brankici Sebastijanović i ona je predložila da izazivamo ljude da urade isto, pa je počela da „zaražava“ druge.

Naravno, odmah su se priključili mnogi ljudi, a među prvima i moji dragi prijatelji, koji uvek čitaju, Boba Mićalović, Viktor Savić, Jelena Puzić, Bora Đorđević i mnogi drugi. Njihovo priključivanje je navelo ogroman broj ljudi da učestvuju u akciji i tako smo preporučili jedni drugima neke divne knjige kojima bismo bogatili sebe, a siromašili paniku.

Mislim da sebe ne treba terati na čitanje ako za čitanjem nemamo želju. Bilo bi dobro raditi one stvari koje vas ispunjavaju kako biste pobegli iz jave koja deluje kao košmar zbog ovog virusa. Smatram knjige najboljim načinom, ali ako neko baš ne voli knjige, neka uživa u nečemu drugom, ali neka zapamti da ni jedna jedina stvar ne nudi toliko prednosti kao čitanje.

 

Čitanje je najbolji rad na sebi, i smatram ga zapušavanjem rupa na brodu kojim plovimo plitkim i brzim vodama nekulture.

 

Da li možete da zamislite svoj život van Srbije i ako da, zašto?

 

Ne bih mogao da zamislim svoj život van Srbije, ako govorimo o potpunom preseljenju, ne samo zato što volim svoju zemlju, već iz razloga što je moj posao usko povezan sa maternjim jezikom, tako da ne verujem da bih mogao biti pisac u Japanu, a ako bih živeo negde, a objavljivao u Srbiji, čini mi se da bi to prolazilo neopaženo i ne bi bilo usko povezano sa onim što naši čitaoci prepoznaju, jer koren ne bi crpeo snagu iz svog zemljišta.

 

Sa obzirom na to da pišete i o aktuelnim političkim dešavanjima u zemlji i regionu, da možete, koje 3 stvari biste promenili kako bi nam život postao barem malo lepši i bolji?

 

  1. menjanje navika vezanih za ekologiju;
  2. ukidanje rijaliti programa bez naplate;
  3.  odvajanje politike od života.

 

 

Šta za Vas predstavlja Srbija i istorija njenog naroda? 

 

Pokušaću ukratko, jer se na ovo pitanje ne može dati dovoljno obiman odgovor, a ne ide ni da nabrajam. Jednostavno, Srbiju, bez patetike i preterivanja, vidim kao majku, Boga kao Oca, a nas vidim kao njihovu decu koja ne treba da sramote svoje roditelje.

 

Sa kojom istorijskom ličnošću biste proveli dan?

 

Teško je izdvojiti jednu, ali ako se ipak moram opredeliti samo za jednu, neka bude iz našeg naroda, izabrao bih Andrića. Voleo bih da ćutim sa njim jedan ceo dan.

 

 

 

 

 

Najbolja knjiga koju ste do sada pročitali i koju uvek svima rado preporučujete je?

 

Mnogo čitam, pa imam dosta dragih knjiga, ali izdvojio bih „Obitelj“ Zahara Prilepina kao, kao i „Slobodu“ Džonatana Frenzena kao najbolje knjige dosadašnjeg toka 21. veka. Od naših, opet u kategoriji objavljenih u ovom veku, „Osamu“ Vladimira Kecmanovića.

 

Mnogi su izneli svoja predviđanja o onome što nas čeka kada prođe svo ovo ludilo koje nas je snašlo, a koje je Vaše?

 

Teško je biti ozbiljan čovek, a predviđati posledice i svet nakon nepredviđene pandemije. Recimo da će se uspostaviti nešto što ljudi već nazivaju „novom normalnošću“, ali budite sigurni da će to biti dobra stara nenormalnost, jer svet uvek priča o onome čega nema. Tako priča o demokratiji rušeći je, priča o miru ratujući, priča o vodi trujući je. Sve u svemu, sve će biti nekako drugačije isto.

 

Za kraj, šta biste poručili nekome ko je tek uplovio u „književne i pesniče vode“? 

 

Poručio bih da istraje i da svu svoju emociju i istinu prenese na papir tako da je može osetiti svako ko to pročita. Na taj način, ne može pogrešiti. Ovih dana svi citiraju čuvenu rečenicu Bukovskog „Drži se, mala, svet je lud.“, pa bi valjalo modifikovati je, recimo ovako: „Drži se, pišče, svet je lud, a to tebi ide naruku, onu kojom držiš olovku.“ 

 

Milane hvala Vam što ste pristali da date intervju za naš magazin. Želimo Vam sve najbolje u životu i daljoj karijeri!

 

 

 

IG: @milanruzic88

Link kolumni – KLIK 

Link za knjigu “Narod za izdavanje” – KLIK 

 

 

 

___________

 

Autor: Andrea Dobrosavljević   

 

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.

 

 

 

 

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRTPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

1 thought on “Milan Ružić: Čitanje je najbolji rad na sebi, i smatram ga zapušavanjem rupa na brodu kojim plovimo plitkim i brzim vodama nekulture

Оставите одговор

%d bloggers like this: