Olivera Ćirković: Nemamo slobodu zato što nismo hrabri, a na hrabrost smo zaboravili jer smo plašljivi, mislimo da nije bitna

Prema hipotezama o poreklu, ime Olivera bi u simboličnom prevodu značilo ,,ona koja je mudra’’ i ..osoba koja je predodređena za uspeh’’. Nekadašnja košarkašica i reprezentativka bivše Jugoslavije, slikarka i spisateljica su samo neke od stvari u kojima se oprobala. I u kojima je, naravno, i uspela. U svom životu se bavila mnogim stvarima, a na vama je da odlučite za koju ćete je vezati. Dame i gospodo, u pitanju je niko drugi do Olivera Ćirković.

 

Ono što prvo pitam svoje sagovornike jeste to kako su. Olivera, kako ste i kako se osećate?

 

Dobro sam, kada bi ti neko rekao da nije dobro? Po automatizmu odgovaramo kako smo, a kada je tipsko nešto ja sam veoma standardna žena koja je totalno protiv navika, protiv ustaljenih klišea i finog ponašanja. Ako moram da odgovorim dobro sam, ali zaista sam dobro. Ušla sam u neku fazu životnu da je zavladao mir, negde sam dostigla cilj koji je meni bio bitan, i sada posle ovog cilja, naravno da ide još veći, ali ovaj sledeći korak je ostvarljiviji zato što se tiče samo mog rada i truda, dok je prethodni zavisio i od drugih ljudi, tako da sam u ovom trenutku zadovoljna. Kada si miran, onda si dobro, a ja sam sada u jednoj mirnoj fazi, ne osećam nemir.  

 

 

Košarkom ste počeli da se bavite sa svojih deset godina. Zašto baš košarka i šta Vas je privuklo kada je taj sport u pitanju?

 

Sticajem okolnosti. Sećam se da sam imala brata od strica koji je trenirao skok u vis, atletiku, i on mi je nekako bio idol, bio je lep, visok i zgodan i nekako kroz njega sam posmatrala čitav sport. Taj svet mi je delovao nekako impresivno i onda sam kroz njega zavolela sport i počela sam krajem 4. razreda osnovne škole da roditelje ispitujem da treniram skok u vis. Moja mama je otišla u školu i pitala ima li ta sekcija, jer je tada svaka skola imala svoje sekcije, sada ne znam da li uopšte to postoji. To je bilo dobrovoljno i bez plaćanja i svi smo se nečim bavili. Međutim, nije bilo skoka u vis, atletike, več je bila košarka, i onda kada sam već odlućila da krenem, pošla sam na košarku, gde me trener več prvi trening izdvaja samo zbog mojih fizičkih karakteristika, bila sam visoka i tanka i smatrao je da mogu da uradim nešto. Meni se svidelo  što me je izdvojio ali sam za sebe bila veoma loša na tom trenungu. Bila sam smotana, ispadale su mi lopte, bila sam razočarana nakon tog treninga i nije mi bilo dobro kada sam došla kući. Zanimljivo je to da nakon sat vremena dolazi trener i počinje da me hvali kako je zvezda rođena jer je video da su roditelji visoki što ga je veoma obradovalo a meni dalo vetar u leđa da stvarno mogu da budem nešto veliko.

 

 

Malo ko zna da ste 2000. godine odbili ponudu da postanete sportski direktor ženskog košarkaškog kluba Crvena Zvezda, a u koji ulažete veliki trud kako bi on napredovao gde se čak odričete i plate. Čemu Vas je košarka naučila i koliko je ljubavi potrebno da biste se nečemu toliko predali da se odreknete i sopstveno zarađene plate?

 

 

Meni je to prvo bio sportski izazov, a ja sam tada bila finansijski u dobrom položaju jer sam imala dugu sportsku karijeru igrajući svuda po inostranstvu i bila sam obezbeđena. Međutim, sa druge strane, imala sam sportski motiv jer je Zvezda bila uložila veliki napor da ja dođem do njih. U početku nisam bila zainteresovana da budem sportski radnik, međutim, kada sam čula da treba da se borimo za prvaka države i za kup, to mi je nekako bio motiv, a ujedno  sam čula sam i da sportski direktor nikada nije bila žena u našoj državi i to mi je bio drugi izazov jer sam sebe smatrala apsolutno validnom za tu poziciju. Novca se odričem uvek zarad velikih stvari, dolazim da se sportski dokažem jer sam već znala da se u finansijskom svetu itekako mogu snaći. Idealista sam, i kada sam odlučila da ću biti najbolji sportski direktor u najboljem timu meni više novac ništa nije predstavljao. Sve dobro u meni je sport doneo, on te uči konkurenciji, fer pleju i disciplini, a to je ono što je važno. 

 

 

Kakva Vas sećanja vežu za period dok ste se profesionalno bavili košarkom? 

 

 

 

 

Najlepša. Sport je najlepša stvar u životu koja mi se desila i i dalje imam afinitet i nostalgiju prema sportistima, tačnije obožavam ih. Najlepši deo mog života je sport i moja profesionalna karijera i to ne može da se uporedi ni sa čim. 

 

 

Sećate li se svog detinjstva, šta je ono što ste voleli da radite a da je ostavilo neki pečat na ličnost koju ste postali i izgradili kakva je danas?

 

Čudna sam kao dete, buntovna sa početka samo na nepravdu. Roditelji su bili dobri, ljupki, pitomi, puni ljubavi i nisu me uznemiravali. Uvek sam u detinjstvu bila aktivna i ne sećam se trenutaka kada mi je bilo dosadno i kada nisam znala šta ću da radim. Škola, potom muzička škola i sport su za mene bile veoma važne stvari, ali je košarka bila ta koja je na mene ostavila najveći utisak i kojoj sam se najviše posle i posvetila. 

 

 

U jednom intervjuu ste rekli da je danas važno biti građanski neposlušan. Smatrate li da je to pogotovo danas važno zato što svi žive živote po jednom ustaljenom obrascu ili zato što su navikli na svoje zone komfora i navike koje ne žele da menjaju?

 

Mislim da je građanska neposlušnost neophodna, ona je obaveza i dužnost, te i kada govorim o njoj, ja mislim na mlade ljude i njima se obraćam. Stari ljudi više nemaju snage ni hrabrosti za život, a koji je to komfort, i sama bih volela da znam. Ako je mladima u vreme ovog globalizma komfor zaposliti se i primati platu, to ne znači ništa, i to znači da su dobrovoljno prihvatili da budu zatvorenici spoljne sredine. Biti zatvorenik u zatvoru je jedan maler koji ti se desio kao posledica onoga što si radio, a prihvatiti dobrovoljno da živiš u zatvoru u spoljnoj sredini je besmisleno. Samo oni koji imaju svoje firme, svoj biznis i tamo gde su oni glavni su za mene istinski slobodni. Komfor vidim kod ljudi koji su hrabri, slobodni da reskiraju i da osvoje svoju slobodu. Sin od moje sestre je zaposlen u super firmi, ima super platu, a ja ga vidim kao veoma nesrećnu osobu koja nema sjaj u očima i kojoj nakon toga sleduje neka bolest. Nisu svi vaspitavani na isti način, tako da će neka majka koja je ograničena i koja ništa u svom životu nije videla da se hvali kako je njen sin završio fakultet, kako se zaposlio i ima veliku platu, a ja ga vidim potpuno drugačije. On za tu firmu mora da bude dostupan 24 časa dnevno, uključujući tu i vikend. Kada za deset ili petnaest godina bude shvatio i razumeo ono što sam pričala, tada će već biti kasno da započne nešto drugo, ali ja tu ne mogu ništa jer mu nisam ja majka. Svog sina sam vaspitala na ovaj način i podržavaam sve mlade ljude koji me razumeju i koji žele da naprave nešto svoje. 

 

 

Šta je ono što prvo treba da se obiđe kada se dođe u Grčku?

 

Zavisi ko je moj gost kojeg bi ja dovela. Ako je to neko ko već ima iskustva, odvela bih ga da vidi kulturne spomenike jer je Grčka ako ne i najbogatija zemlja što se toga tiče. Međutim, ako su mladi u pitanju, pokazala bih im društveni život Atine jer je ona ludilo po tom pitanju, jedan sudar civilizacije i vremena. Obožavam Grčku i ne znam šta bih pre lepše rekla o njoj!

 

Da li ste pogledati sve filmove o Pink Panteru?

 

Jesam jedan sa Inspektorom Kluzoom, lepa je romantika ali to nema veze sa jakim kriminalom kakav je on u stvarnosti i kakav nigde nije ekranizovan na pravi način. Stranci vole da izmišljaju, vole da po njihovom prave imaginaciju a bez da su došli da intervjuišu desetak ljudi koji su ti koji su te stvari i radili. 

 

 

 

 

Slika balerine u pokretu koja predstavlja slobodan duh, hrabrost i smelost da bude svoja je jedna od Vaših najistaknutijih slika. O čemu razmišljate dok slikate i šta je ono što Vas inspiriše?

 

 

 

 

 

Dok slikaš ništa ne razmišljaš i vreme kao da stoji. Možeš da slikaš deset sati i da kada završiš, imaš osećaj da je prošao jedan trenutak, i ovo mogu da razumeju ljudi koji se profesionalno bave slikanjem. Inpiraciju dobijaš kada razmišljaš o tome šta bi slikao. Volim pokret tela, kako u slikarstvu tako i u sportu, a mera u slikarstvu mi je ta da li neko ume da naslika portret ili ne. Tome sam najviše oduševljena i takve slikare zaista cenim i poštujem. 

 

Do sada ste izdali svoje dve knjige (autobiografije) koje su bogate nesvakidašnjim citatima koje ste sami smislili, doživeli i preživeli. Pored iskrenosti koju niste štedeli u knjigama, šta mislite, u čemu su njihove tajne pa su bile najprodavanije knjige u regionu? 

 

 

 

 

Apsolutno iskrenost. Jedino iskrenost sa kojom sam osvojila ljudska srca i jaka emocija su učinile da one postignu takav uspeh. Imam dar za govorništvo i pisanje, tako da sam iskrenošću i pravom emocijom, a uz ova dva, dospela do ljudskih srca na pravi način.

 

 

Slikarstvo ili pisanje? U čemu više uživate i zašto? 

 

Slikarstvo apsolutno. Da mogu da vratim život, a da imam dete kao što sam ja, otvorila bih mu sve puteve što se tiče slikarstva, jer ono je ujedno moja naveća ljubav i najveća strast. Od svih darova koje imam u životu, slikarstvo je jedini i pravi dar koji mi je najveći. 

 

 

Da li ste nekada za nečim žalili u životu i šta je ono na šta ste najviše ponosni?

 

Ne žalim nikada ništa. Kada se i najgora stvar desi, ja sednem i razmislim o tome, budem racionalna i konstruktivna da se izvučem iz te situacije. Ne bavim se prošlošću jer kajanje je prošlost, a negativne stvari iz prošlosti ostaju kao opomena za budućnost da se ne greši ponovo. Što se tiče ponosa, na sina sam najviše ponosna. 

 

Interesantno je to da, kada gostujete u emisijama, uvek ste nasmejani,   vedri i dobro raspoloženi. Da li Vam je nekada bilo neprijatno ili jednostavno niste želeli da date odgovor na neko pitanje, a da ste to iz pristojnosti uradili?

 

Imam neku veselost, bezbrižnost i nikakav strah nemam, a odakle mi to, ni sama ne znam. U trenutku kada izađem na ulicu i sretnem ljude, pa čak i ako sam bila tužna, u tom trenutku se nesvesno pretvaram u nekoga ko je lider i zabavljač tog susreta i razgovora. Duhovita sam, pričljiva i to stiže iz moje podsvesti. Kakva sam sa društvom, takva sam i na televiziji. Bezbrižna sam u razgovorima zato što znam da nemam šta da krijem, a imam odgovor na svako postavljeno pitanje. 

 

Kada biste mogli dati samo jedan savet o životu, koji bi to savet bio?

 

Budi hrabar i ostvari slobodu. Nemamo slobodu zato što nismo hrabri, a na hrabrost smo zaboravili jer smo plašljivi, mislimo da nije bitna. Strah je ukinuo najveću ljudsku vrlinu i osobinu koja se zove hrabrost, a koja me nikada nije napustila. 

 

 

 

 

 

 

 

 I za kraj, na čemu ste najviše zahvalni?

 

U životu svom sam zahvalna na sinu i roditeljima koji su mi dali srećno detinjstvo iz kojeg su sagrađeni jaki temelji. Roditelji su mi dali ljubav i bezbrižnost na osnovu kojih sam postala jaka ličnost, a čovek koji veruje u sebe nikada neće biti pobeđen. 

 

Olivera hvala Vam što ste dali intervju za Lips&Heels magazin, želim Vam sve najlepše u životu i daljem radu. 

 

 

Kako do knjige? (KLIK)

ig: @oliveracirkovic

__________________

Autor: Andrea Dobrosavljević   

 

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRETPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор

%d bloggers like this: