Noć je, gledam u nebo.
Čini mi se ko da mi se jedna zvezda smeši.
Ima nešto čarobno, što vezuje se za ove noći,
koje provodim u tišini i samoći.
Čekam da lagano sve misli odu,
puštam život da prostruji kroz mene.
Uživam u mirisu čaja dok gledam,
kako u mraku igraju se sene.
Tu sam samo ja, niko više ne postoji.
U tom trenu ništa nije bitno.
Nestaju sve brige, i strahovi moji.
Onda odlutam bilo gde,
ako želim mogu stići svuda, al
želim da budem baš tu gde jesam,
eto ti čuda.
Pa opet nešto nestvarno vezujem za ove noći,
Koje provodim u tišini i samoći.
_____________
Autor teksta: 
Zovem se Miljana Jovanović. Imam 23 godina. Diplomirani sam ekonomista, sa Master Akademskim studijama u toku. Radim u računovodstvu i to je posao kojim želim da se bavim u životu. Brojke su moja velika ljubav, ali pisanje je prva. Dosada sam pisala samo za sebe, ali sada mislim da bi bilo lepo da me neko čuje. Umetnost je moja strast. Sanjar sam, volim da stvari krojim i udešavam po svojoj meri. Dobar sam i pomalo čudan stvor. Verujem sebi. Moj moto je jednostavno: „Kad hoćeš, možeš sve“.
