Vesna Dedić: 1986. godine sam bila ubeđena da sam se do Terazija popela Balkanskom, umesto Kameničkom ulicom

Rođena u Osijeku, završila je čuvenu gimnaziju ’’Slobodan Škerović’’ u Podgorici, da bi diplomirala opštu književnost i teoriju književnosti na  Filološkom fakultetu u Beogradu. Ona je književnica, novinar, televizijski voditelj, pisac, uzor i omiljeno tv lice. Reč je o Vesni Dedić

 

 

Vesna, kako se osećate i da li ste dobro?

 

Osećam se grozno ovih dana. Uskoro će godinu dana od kada smo u izolaciji i svi živimo nenormalno, daleko sam i od kćerke koja je u Holandiji a mi tamo ne možemo da putujemo, imala sam kovid i upalu pluća do pre par dana. Dobro sam u smislu da i dalje gajim nadu da ćemo svi mentalno zdravi izaći iz ovoga, a da je teško baš je teško. Ne želim sve ovo da prihvatim kao novu normalnost, kada ništa nije normalno.

 

 

Čemu Vas je naučila ova 2020. godina?

 

Ničemu. Pokazala mi je da mogu da izdržim i podnesem emitivno i fizički mnogo toga o čemu bi ranije na samu pomisao briznula u plač, ali ništa 2020. nisam ni naučila. Svi smo u 2021. ušli na neki način oštećeni.

 

 

Balkanska ulica je poput lekcije koja nam se daje raširenih ruku kako bi iz nje izvukli ono najbolje. U čemu je tajna zbog koje je gledaoci vole i pomno prate već skoro 20 godina?

 

 

Ne znam. Kada bih znala onda bi sa mnogo manje strepnje snimala svaki intervju. U svaki intervju unosim maksimum svoje znatiželje, emotivnosti, dobrote i vere da će neka rečenica ili priča mog gosta nekom gledaocu učiniti dobro.

 

 

 

 

 

 

 

 

Na leto ste na Instagram-u  kroz par objava napisali da, kada ste došli u Beograd, Balkanska ulica nije bila prva kojom ste prošetali i da bi danas naziv Vaše emisije bio drugačiji. Kako ste došli do tog saznanja?

 

Bila sam ubeđena da sam se popela semtembra 1986. Balkanskom ulicom do Terazija. Međutim, kada sam pratila kćerku na prijemni u Filološku gimnaziju shvatila sam da sam se ja do Terazija popela Kameničkom ulicom za koju sam mislila da je Balkanska

 

 

 

 

 

 

Nakon 30 godina rada na RTS-u ste odlučili da date otkaz. Kada se okrenete i pogledate na taj period Vaše karijere, šta kažete sebi?

 

 

Sa sobom razgovaram samo na teme koje se tiču sadašnjosti i budućnosti. Samoj sebi sam najteži sagovornik pa i izbegavam te razgovore. Naravno da sam obavila jedan vezan za RTS i ono što je istina je da sam ja u tu kuću ušla sa svojih 20 godina i da ne postoji niko koga sam zgazila ili uvredila da bih napravila uspeh.

Uvek sam mnogo radila i nikada nisam umela da tražim pomoć. To ne valja, to je teži put. Kolege mog, pa i nižeg ranga su obezbedile sebi vrhunsku egzistenciju a ja i dalje otplaćujem kredit za stan i nikada nisam došla do nivoa da mogu da živim od plate.

Novinar koji se u Srbiji ne angažuje politički ne može svojoj porodici da obezbedi pristojan život. Bolje bih prošla da sam bila vrhunska švalerka nekom uredniku, nego što sam postala vrhunski novinar.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nekoliko puta ste spomenuli jednu anegdotu (da je tako nazovemo) u vezi sa Vašim boravkom u Londonu i pozivu koji ste dobili od majke kao prenosioca očeve poruke da se vratite u Beograd i završite fakultet. Da li ste nekada poželeli da se možda niste vratili? 

 

 

Ne, nikada. Za razliku od moje kćerke ja nikada nisam bila toliko hrabra da u nekoj stranoj zemlji krenem od nule.

 

 

 

Da li Vas je neko nekada odbio kada ste ga pozvali da gostuje u emisiji?

 

Odbilo me nekoliko sagovornika iz raznih razloga. Posle kada je prošlo vreme zahvaljivala sam Bogu što je bilo tako. Sve što mi se nije desilo u životu ispostavljalo se kao nešto što je bilo dobro za mene.

 

 

Iza sebe imate 12 napisanih, objavljenih i vrlo rado čitanih romana. Da li je i koliko teško zadržati čitaoce tako da oni jedva čekaju izlazak novog romana?

 

Lepo je biti popularan pisac, ali je i neopsivo teško živeti sa tim dok pišeš novi roman. Ovih dana pišem 13-i roman „Izgubila sam sebe“ i opet preživljavam po sto puta na dan strah pred pitanjem „a šta ako mojim čitateljkama ovaj roman bude dosadan“.

 

 

 

 

 

 

 

Jednom prilikom ste izjavili da odluke donosite srcem. Koliko mislite da je važno da ljudi sklone prepreke sa strane koje im diktira mozak, a da počnu da slušaju svoje srce i krenu za onim što ih ispunjava i čini srećnima?

 

Svako mora da donosi odluke onako kako njemu prija. Ja sam posle svih svojih racionalnih odluka bila vrlo polupana, a posle onih koje sam donosila srcem i kada je bolelo bila sam mirna. Ono što je dobro za mene, nije možda dobro za neku drugačiju ženu.Ja sam celog života donosila odluke srcem uz naravnu duboko svest da imam dete i kao samohrana majka odgovornost za njenu egzistenciju.

 

 

 

 

 

 

 

 

Da možete da izaberete da živite u jednom Vašem romanu nedelju dana, koji bi to roman bio?

 

U svakom mom romanu ima dosta mene. Svakoj junakinji sam poklonila više od svojih nedelju dana najlepših a i najtežih trenutaka mog života. Više i ne znam šta je moje, a šta njihovo. Šta sam izmislila a šta se se stvarno desilo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Uzimajući u obzir da Lenka svira klavir, da li ste razmišljali možda o tome da ona bude ta koja bi mogla da komponuje muziku koja bi pratila neki Vaš naredni roman?

 

Lenka svira nekoliko instrumenata i divno peva, komponuje, piše… ali ona je moja kćerka koja gradi svoj život i karijeru potpuno samostalno. Ona ne želi da se eksponira u javnosti kao neko ko se oslanja na nešto što je mama uradila u karijeri i ja to poštujem. Volela bih da je drugačije, ali prosto moram da poštujem njenu odluku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Da niste sve ovo što jeste, šta bi bili?

 

Ne znam. Volela bih da sam sa dvadeset upoznala najdivnijeg muškaraca i da sam rodila četvoro dece. Volela bih da sam umesto ovih trideset godina karijera živela na obali mora okružena decom i ljubavlju. Kada sve saberem i oduzmem moji istinski trenuci sreće bili su i jesu uvek samo kada sam pored Lenke i ljudi sa kojima sam mogla da uživam u ljubavi, odanosti, smehu i dobroti.

 

Ono što uvek pitate svoje goste u Balkanskoj ulici jeste to da li vole da odlaze u kafanu. Nakon napornog dana i nedelje, šta za Vas ona predstavlja?

 

Volim sve da slavim, pa makar to bio i kraj uspešne ili teške radne nedelje.U vreme ove izlocije mnogo mi nedostaje pozorište, bioskop, kafane, klubovi… Nedostajem samoj sebi onakva kakva sam bila pre korone i grčevito se nadam da ću kada se sve vrati u normalu opet pronaći onu staru sebe.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Najveća lekcija koju ste naučili baveći se  novinarskim poslom je?

 

Da je najteže izboriti se sa prosečnima, netalentovanima i neobrazovinima koji su opasni protivnici i gaze. Strašno je kada takvi odluče da budu najbolji. Najčešće i uspeju.

 

 

Svako od nas je jedinstven i svako ima svoj put kojim je zamislio da ide. Za kraj, šta je ono što biste poručili nekome ko želi da krene Vašim putem?

 

 

Zaustavi se na vreme! Ovo su neka drugačija vremena. Savet vama mladima je da zaboravite sve kako smo i šta smo mi pre vas i da pokušate da u letu skenirate novo doba.

 

 

Vesna hvala Vam što ste pristali da date intervju za naš magazin!   

                    Želimo Vam od srca sve najlepše u životu i daljoj karijeri!

 

 

 

Sajt za kupovinu knjiga Vesne Dedić – vesnadedic.rs

 

 

_____________

 

 

Autor: Andrea Dobrosavljević   

 

Rođena sam u Šapcu 9. septembra 2001. godine. Završila Gimnaziju, student sam Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Veliki sam zaljubljenik u pozorište, volim glumu i sve što se dešava na “daskama koje život znače”. Volim da čitam knjige, pišem, gledam filmove, putujem i da provodim vreme u prirodi sa svojom porodicom i prijateljima. U slobodno vreme crtam, učim jezike i slušam muziku. Jednom rečju, volim život i raširenih ruku prihvatam svo ono dobro koje mi pruža.

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRETPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор

%d bloggers like this: