BEOGRAD PITA – DA LI ČUVAMO USPOMENE I NA KOJI NAČIN TRAJNIJE DA IH SAČUVAMO

Pristalica sam onoga da najveće i najlepše uspomene leže u nama i da nam to niko ne može oduzeti, ali isto tako i dan danas rado pogeldam fotografije sa svog prvog rođendana, fotografije kada su se mama i tata upoznali, crno bele slike svojih baka i deka…Nažalost, danas je sve instant, retki su oni koji izrađuju fotografije kada su potrebna dva klika da dođete do svakog foldera i svake od hiljadu fotografija. Za one, koji su poput mene nostalgični i smatraju da neke uspomene ipak vredi drugačije sačuvati, tu je Ana sa profila @fotografisanaa.

 

Ono što prvo možemo da primetimo kada uđemo na tvoj instagram profil jeste „ dečiji i porodični fotograf“ – da li možeš da objasniš šta to zapravo znači i koji je razlog tog opredeljenja?

 

Za početak hvala što ste primetili moj rad i pružili mi priliku da na ovaj način kažem nešto o sebi i svom radu. Što se pitanja tiče, da ja sam porodični i dečiji fotograf i za to sam se opredelila najviše jer jako volim decu, želela sam i da budem vaspitač – sada mi je na neki način i drago što se nisam opredelila za taj posao jer mi je ovo idealno.

Imam vremena da se kvalitetno posvetim, zabavimo se, igramo se, a ujedno i stvaramo uspomene. Što se tiče porodičnih fotografija one uvek imaju posebnu emociju. Ja nažalost imam malo porodičnih fotografija, što je sigurno i razlog zašto volim i uživam da drugima stvaram uspomene.

 

 

 

Pošto sam neko ko prati tvoj rad, primetila sam da uvek postoji neka inovacija i niz zanimljivih predmeta, odnosno rekvizita koji upotpunjuju fotografiju – šta je ono što te inspiriše?

Da li prethodno u glavi zamisliš neku sliku pa na osnovu toga tražiš rekvizite ili to nailazi spontano – kada neki predmet vidiš da pomisliš „Ovo bi bilo sjajno za fotografije!“

 

Zvuči kao kliše ali inspricija je zaista svuda! Ponekad vidim neku ideju, pa tražim takve rekvizite, ali najčešće kada vidim neki predmet zamislim ga na fotografiji i kupim ga odmah! To je veoma interesantno jer ne postoji specijalizovana radnja za rekvizite što zahteva od nas fotografa da budemo maštoviti i kreativni.

 

 

 

 

 

 

 

Veoma ulažeš u svoj posao, ali i u svoj studio – kako bi opisala taj svoj kutak? Da li je jedina opcija fotografisanje u studiju ili si fleksibilna po tom pitanju?

 

 

Kada je lepo vreme volim da fotkam i napolju, ali uglavnom sam u studiju. Izbegavam domove klijenata, iako oni to vole. Razlog za to je samo jedan – koliko god stvari da ponesem ne mogu poneti ceo studio i onda se uvek desi da bi u datom trenutku baš jedna stvar dobro došla i da baš ona fali! Takođe i zbog svetla, jer pored osvetljenja koje posedujem najviše koristim i fokus mi je prirodno svetlo.

 

 

 

 

 

 

Za naše podnevlje karakteristično je pravilo da dete ne izlazi iz kuće pre navršenih četrdeset dana, dok na tvom profilu imaju neverovatne fotke bebe stare nešto više od dve nedelje! Da li postoji pravilo kada su meseci i godine u pitanju? Koje su prednosti a koje mane fotografisanja i same saradnje sa decom u različitim uzrastima?

 

 

Uhhh da, čuvenih četrdeset dana! To „pravilo“ nam najviše smeta kod newborn fotkica jer su one lepše i bolje što je bebica manja, jer u tom periodu bebe dosta spavaju i moguće je napraviti fenomenalne fotke. Najčešće ih umotavam, to je nešto što se ljudima čini neprijatno i nisu pristalice (pogotovo tate) ali razlog je samo neupućenost. To je zapravo umotavanje beba u elastične materijale i to ih neverovatno smiruje i pruža im osećaj kao u stumaku.

 

 

 

 

 

Tako umotani kao „kiflice“ zapravo uživaju dok nekima to izgleda kao mučenje, a ustvari je potpuno suprotno. Kod ostalih uzrasta nema toliko pravila, samo je dobro i poželjno da to ne bude period jakih grčeva ili period kada ih muče zubići kako bi oni bili raspoloženi i srećni tokom fotkanja. Što su deca manja slikanje je „mirnije“ u smislu pokreta, ali zato manje plača bude kada su stariji. Scenu formiram kao prostor za igru, tako da njima to fotkanje bude zabava a ne obaveza!

 

 

Da se vratimo na priču sa početka – koliko ljudi se odlučuje u današnje vreme da na ovakav način čuva uspomene? Da li misliš da je ovo brzo vreme dobro za posao kojim se baviš ili pak d prilično otežava isti?

 

Da , često postoji taj stav : „ Ma slikaću telefonom, imam dobru kameru !“ – mada to nikada nije isto je postoji niz faktora koji se ne odnosu na kameru. Veliki faktori su pozadina, postavka, rekviziti, sama obrada i slično…Upravo zbog tih uspomena osim usluge fptografa svaki moj klijent dobija svoj fotobook kako bismo sprečili da zbog „brzog“ života fotografije ostanu zarobljene u folderima računara!

 

 

 

 

 

 

 

I za kraj, kada bi mogla jednu uspomenu iz života da sačuvaš kao fotografiju, koja bi to uspomena bila?

 

Hmm, kakvo pitanje. To bi bila jedna veeeelika fotografija svih ljudi koji su na neki lep način bili deo mog života.

 

 

 

_________

 

 

Autor teksta:

 

Zdravo tebi koji si upravo pročitao ono što sam ja napisala! Moje ime je Anica, imam 23 godine, student sam prehrambene tehnologije – to je ona formalnija strana. Ona malo manje formalna jeste da obožavam da pišem, čitam poeziju, slikam, stvaram i uživam u svakoj od navedenih aktivnosti. Nedavno sam pokrenula svoj mali ‘biznis’ pod nazivom ‘Šolja sa pričom‘ na koji sam ponosna i koji mi je izmedju ostalog bio vezino tkivo da danas ovde pišem

Pretplati se za više korisnih informacija

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

close

WANT MORE?

PRTPLATI SE ZA VIŠE KORISNIH INFORMACIJA

We don’t spam! Read our privacy policy for more info.

Оставите одговор

%d bloggers like this: