Ovaj tekst neće biti dugačak kao većina moji tekstova, neću pisati o onome o čemu obično pišem, neću navoditi primere i izvlačiti zaključke. Želim da tekst sam po sebi predstavlja jednu poenta.
Ono što želim da kažem je da je za sve u životu potrebno vreme, i za dobre i za loše stvari. Vreme je ključni faktor za sve i dobro je biti strpljiv. Ne kaže se uzalud da je spašen onaj ko je strpljiv.
Dobro je uzeti vremena za sebe, za regeneraciju, za bes, za plač, i za ljubav, prvo prema sebi a onda prema svima ostalima. Za svaku promenu u životu potrebno je vreme, bila ona negativna ili pozitivna. Čovek ne može za jedan dan da promeni ni navike, ni narav.
Potrebno je navići se na ljude, na prostor i okruženje. Nemoguće je do danas živeti na jedan način, a sutra početi sa drugačijim načinom života kao da ničega od pre nije bilo.
Sve dođe na svoje mestu onda kada treba. Postoji pravo vreme za sve.
Takođe, sve u životu može da se prevaziđe i ništa nije tako crno kada kao saveznika imamo vreme. Sve ružne stvari, rane i ožiljci vremenom zarastu, koža se obnovi, srce se sastavi. Vremenom postajemo zreliji, razmišljamo drugačije, ne gledamo više kroz prozor sa rešetkama, zahvalni smo za ono što imamo, ni jedna nevolja nije tako velika da se ne može preživeti, a ni jedna tuga nije toliko teška da se ne može preboleti.
Onda iz svega izvlačimo dobre strane, i na kraju vidimo da smo mi ipak ti koji su dobili više nego što su izgubili. Zato je potrebno najviše vremena odvojiti za sebe, osluškivati svoje telo i dušu, prepoznati svoje potrebe, ugoditi sebi i uspostaviti vlastiti ritam.
Vremenu se treba prepustiti i u njemu uživati, ne treba ga kratiti i jedva čekati da dan prođe već iskoristi svaku njegovu sekundu za sebe, ako već nemamo na šta drugo.
Nestrpljivost je besmislena, i ne može promeniti ništa. Nestrpljivost gura u agoniju i strah. Preteranom razmišljanju ne treba olako pristupati, a čekanje treba iskoristiti.
Dok čekamo nešto što je za nas važno ne trebamo biti u grču, jer ništa nećemo promeniti, ni jedna jednina stvar koja nas okružuje neće se pomaknuti, iako bi možda mi sve okrenuli naglavačke, a to nam neće pomoći.
Kakav god ishod bio, trebamo ga dočekati sa osmehom i stilom, kako ja volim da kažem.
Šta god bilo sve će jednom proći, a mi ćemo znati da smo se poneli kao čovek. Možda će bol biti intenzivnija za prvo vreme, ali polako će sve da iščezne, brzo će doći nešto što će okupirati našu pažnju, posvetićemo se novim stvarima, lepšim i svetlijim, niko se neće ni sećati šta je bilo juće, sve dok ne dođe nešto drugo što će poremetiti naš tok.
Tako je kod svih ljudi, kroz ceo život. Svi imamo mirne i burne periode, onda sledi poces prilagođavanja na promene, koje niko ne voli, a na kraju uvek ispadne da je ono što su one donele mnogo bolje od onoga na za šta smo se držali.
Sve bude dobro i dobro se svrši, kad vreme učini svoje, zato ga ne treba uzalud traćiti i proklinjati, već ga prihvatiti kao prijatelja i to najdragocenijeg.
________________
Autor teksta: 
Zovem se Miljana Jovanović. Imam 23 godina. Diplomirani sam ekonomista, sa Master Akademskim studijama u toku. Radim u računovodstvu i to je posao kojim želim da se bavim u životu. Brojke su moja velika ljubav, ali pisanje je prva. Dosada sam pisala samo za sebe, ali sada mislim da bi bilo lepo da me neko čuje. Umetnost je moja strast. Sanjar sam, volim da stvari krojim i udešavam po svojoj meri. Dobar sam i pomalo čudan stvor. Verujem sebi. Moj moto je jednostavno: „Kad hoćeš, možeš sve“.
About Author
